"Daj pričaj mi malo njemu, pojma nemam šta voli, kakav je..." kaže sav uzbuđen.
"Voli nogomet."
"Pa dobro, ipak je moj." Prekine me. Vidjelo se to nešto na licu mu akd sam spomenula nogomet. Ponos? Sreća? Drago mu je što su povezani na taj način, što bar to dijele, kad nisu dijelili zadnjih 5 godina zajedničkog života.
"Voli jabuke, mrzi mrkvu. Za divno čudo, ne voli čokoladu. Zaluđen je Spužva Bobom. Ostalo ćeš saznati kad ga upoznaš, polako." Gledam ga kako pažljivo sluša sve i pamti. "I da, zaboravih nešto jako bitno. Navija za Dinamo." Isplazim mu se.
Udari se po čelu. "Priznaj, to ti je pobjeda života."
"Moždaa..." nasmijem se. "Znaš, jedno vrijeme sam mu branila nogomet, iz inata. Tad mi je nabio na nos što te nema, toliko da sam momentalno pristala upisati ga na treninge."
"Vidim ja da je to bistro dijete, samo ne znam na koga je."
"Malo sam razmišljala, kad se vratiš s gostovanja za vikend, možda bi mogli doć nas dvoje do Splita. Dotad ću ga pripremiti malo, da mu ne bude veliki šok."
"Može. I odmah da ti kažem, kod mene ćete spavati." Nisam se ni stigla pobunit jer je nastavio. "I ako sve prođe ok, volio bih ga odvest do Tinja. Nisam svojima još rekao, ali vjerujem da ga žele upoznati." Samo mu klimnem glavom, to mu ne mogu zabraniti. Ne nakon svega.
***
"A šta ćemo u Splitu?" Upita sa sjedala iza mene ljut jer je zbog puta morao ustati rano. Spavalica je, na mene.
"Pa rekla sam ti da moraš upoznati nekoga." Udahnem duboko kako bih se smirila pa nastavim. "Znaš kako sam ti rekla da ćeš upoznati tatu, ako se ikada vrati u Hrvatsku?" Vidim u retrovizoru kako klima glavom. "E pa on se vratio nedavno, sada opet živi ovdje, točnije u Splitu. I sad idemo da ga upoznaš." Vidim sa je uzbuđen, ali i zbunjen. No, zabrine me izraz lica koji odjednom nabaci. Uplašen je.
"Što je bilo?" Upitam pazeći na cestu, ali u isto vrijeme bacajući pogled u retrovizor.
"Što ako mu se ne svidim? Vidi, ni frizura mi ne valja." O Bože.
"Dušice, ne brini se. Svidjet ćeš mu se. Frizuru ćemo popravit kad dođemo, a i vjeruj mi da nije bitna." To ga malo umiri, pa prespava ostatak puta.
Probudila sam ga tek na ulazu u Split, kako bi došao sebi prije nego stignemo.
Pomoću navigacije nađem Martinovu zgradu te jedva nađem parking. Nije nam trebalo dugo da mu se nađemo pred vratima, a kad ih otvori oboje nas nasmije rečenica koju ovaj malac ispali.
"Jao, mama. Fulili smo kat."
"Nismo dušo." Kažem mu.
Martin se spusti na njegovu razinu, u čučanj, pružajući mu ruku. "Ja sam Martin."
"Misliš tata?" Ispali mladi gospodin, a nas dvoje se opet nasmijemo.
"Da, tata."
Ja ih gledam od gore i topim se. Ne mogu vam opisati kako je. Mislila sam da će biti puno stresnije. Tin se ponaša kao da je Martin tu bio svo ovo vrijeme, a to mi i potvrdi kada ga zagrli. On je inicirao zagrljaj, ne Martin i to me dotuklo. Trebao mu je tata, od prvog dana.
Prizor me baš pogodi, pa mi i oči zasuze. Okrenem im se leđima kako bih se smirila. Ne želim da me Tin vidi kako cmizdrim. Onda bi mu morala objašnjavati zašto plačem, a to je već previše za čuti za jednog petogodišnjaka.
"Upadaj unutra, ima nešto za tebe na kauču." Čujem kako mu Martin govori, a začujem i Tinov trk kroz stan.
On ostane sa mnom i ubrzo osjetim ruku na ramenu, što me još više raspekmezi. Samo me okrene u zagrljaj, koji mi je stvarno, istinski trebao.
"Dosta plakanja, doručak čeka." Kaže brisući moje suze.
"Zašto si ti tako dobar prema meni? Sjebala sam sve."
"Je li prevelik kliše ako kažem zato jer te volim?" Kaže kroz smiješak. "Oboje smo griješili, prestani se jest zbog toga."
"Kako smo oboje kad ne ovo isključivo moja greška?"
"Da sam ti odmah tu večer javio šta se zapravo desilo, prije nego je itko išta objavio, moglo je biti drugačije."
"Ti si najmanje kriv. Jedini krivac sam ja i moj inat."
Smirim se napokon, pa uđemo u stan. Zateknemo malca kako na kauču slaže Spužva Bob kućicu. Zapamtio je.
"Sviđa ti se?" Upita ga Martin sjedajući kraj njega.
"Daa!" Kaže Tin sav oduševljen.
Ja se držim po strani, promatram ih i uživam u prizoru. Ovako je trebalo biti od početka.
"Imam pitanje."
"Reci." Kaže mu Martin.
"Je li ja sad moram navijat za Hajduk?" Pogleda nas oboje ozbiljno.
Je li realan? Ne vjerujem da je od svega ovo pitanje postavio.
"Ne moraš. Koliko god to meni teško bilo ne moraš." Pogleda me Martin jer sam ja kriva za razilaženja u mišljenju.
"Ali ti igraš za Hajduk?"
"A ti igraš za Dinamo. Logično je da navijaš za Dinamo. Uostalom, mama ti se tu pita više nego ja." Pogleda u mene.
"Nemoj na mene svaljivati što je dijete izabralo ispravno." Opomenem ga.
Čitav dan smo bili skupa. Tin se ne odvaja od Martina i što ih više gledam srce mi je punije. Ovako je trebalo biti cijelo vrijeme. Stvarnos e nadam d auspiju nadoknaditi tih 5 godina.
Malcu posebno odgovara jer tata sada ispunjava sve želje, koje bih ja inače izignorirala. Doslovno, što god da je poželio danas, dobio je u roku od 15 minuta.
Dogovorili smo se da ujutro kada se Martin vrati s treninga njih dvojica idu u Tinj, a ja natrag za Zagreb. Bit će tamo dan-dva pa će ga Martin vratiti u Zagreb.
Htio je on da i ja idem, ali odbila sam iz dva jednostavna razloga. Prvi je taj da trebaju njih dvojica provesti neko vrijeme bez mene, potrebno im je to. Trebaju se upoznati bez da im ja visim na glavom. Drugi je taj da nemam hrabrosti susresti se s Martinovom obitelji i reći im da sam im skrivala unuka 5 godina. Znam da je strah od tog susreta vjerojatno besmislen, ali stvarno nemam hrabrosti. Mislim da nitko od njih ne bi mogao razumjeti razlog što sam to učinila i d abih naišla na osuđivanje koje ne bih mogla podnijeti, bar ne pred djetetom.
Dovoljna mi je briga kako će na Tina utjecati sve ovo. Odjednom ima tatu, dva grada za život, milijun pitanja... Strah me da je to sve previše za njegove godine. Što ako ga sad potpuno zbunimo? Što ako osjeti da mora birati strane? I ono što me najviše brine. Što ako bude htio više vremena provoditi u Splitu nego u Zagrebu?
Svjesna sam ja da mu ništa ne mogu zabraniti jer sam u takvoj poziciji da sam kriva za sve. No, strah me da ću ga izgubiti, da će mi samo kliznut iz ruke.
ESTÁS LEYENDO
Hercegovko sa Neretve
Fanfic"Zanemarit ćemo sad što se dogodilo između nas, je li istina ili nije. Ovo što ću ti sad reći je možda i najgora stvar koju sam u životu uradila i krivo mi je najviše što sam to tek shvatila, što mi mozak nije radio tad kao sad. Da je, definitivno b...
