WIP

Chapter thirty-seven : THE SOULS WE LOST

Oliver Lanchaster je bio sve samo ne ono što sam očekivala. Nakon što su mu dva batlera uzela kofere i nakon što smo se svi ljubazno pozdravili i upoznali, krenuli smo na doručak. Navodno, to je ono što se uvek dešavalo nakon putovanja od četrnaest sati. Čak sam se ulovila u razmišljanju gde je on to zapravo bio, ako mu je toliko trebalo uz sve te magične prolaze koji su postojali.

Za doručkom su on i Lev pričali o različitim uspomenama, a meni je društvo pravila moja unutrašnja princeza. Obe smo želele da zabodemo nos gde mu nije bilo mesto i postavimo hiljadu i jedno pitanje ovom čoveku koji je sedeo ispred mene. Njegovo crno odele i oči koje su bile odraz bademaste praznine, delovale su pomalo previše zastrašujuće. Poziv mog imena trgnuo me je iz mojih uzburkanih misli.

„Izgleda da si se transformisala negde daleko od nas“, komentirao je Oliver s blagim cerekom na licu, istim onim koji me je strašno podsećao na Levov.

„Izvinite, izgleda sam stvarno malo odlutala”, rekla sam pomalo zbunjeno.

„Nema potrebe da mi persiraš, ipak smo mi tu nekih godina.” Namignuo mi je, a ja sam pogledala u Leva čije je celo lice bilo ozareno. „Pa, želeo bih da te pitam neka pitanja koja su u opisu moje titule dede, ali pitanja tipa kako si upoznala mog unuka, ili šta radiš u slobodno vreme čine se beskorisnim. Na kraju krajeva, ne upoznaje se svaki dan buduća supruga mog jedinog unuka, koja je također i princeza jedne od najvećih magičnih mesta.”

„Silvije?” upitala sam šokirano. Mislim, sad sam već znala sam je Silvija očito bila magično mesto, ali jedno od najvećih!?

„Da, zar ti to do sada nisi znala?” upitao me Levov deda.

Lev je pak gledao malo u mene malo u svog dedu. „Mislim da je svakako to malo manje važno sada“, ubacio se Lev, ali to nije umirilo moj nervozni stomak. Šta li je mislio s time, pominjući Silviju? I zašto je Lev odjednom promenio temu?

Znala sam sad već svaki detalj o Silviji. Ono što sam već znala, odrastajući u njoj i naravno, nove informacije kad sam saznala ko sam ja zapravo bila. Čitala sam toliko knjiga o njoj i toliko sam učila, nigde se nije pominjalo da je bila jedna od najvećih magičnih mesta. „Mislim da grešite. Na kraju krajeva, ja bih to znala.”

„Draga moja, postoji toliko stvari kojih ti nisi ni svesna, ali sada sam ja tu da odgovorim na sva tvoja pitanja.”

„Ne želim da budem nepristojna, ali kako činjenica da ste Vi Levov deda donosi meni sve odgovore? I šta ste mislili pod time da sam ja princeza jedne od najvećih magičnih mesta? Zar je Silvija toliko jaka?“

„Sve u svoje vreme, draga. Ja sam neko ko živi u oba sveta. Magični i ljudski. I moram da dodam da sam poprilično dobar u oba. Tako da smo mnogo sličniji nego sto ti misliš”, rekao je zagonetno, namignuvši mi.

„Možda biste onda mogli da krenete s tim zašto Lev i ja ne možemo da se dotaknemo.” Pustila sam to, zasad.

„Jednostavno. Crveni puni mesec.”

„Zar se on ne dešava svakih pedeset godina?” upitao je Lev, ubacujući nakon toga nekoliko pomfrita u usta.

Glad definitivno nije birala ni mesto ni vreme. Kad se začuo i moj stomak, posegnula sam za parčetom kruha i namazala ga s maslacom. Natočila sam si čaja i kad sam progutala i otpila gutljaj, rekla sam: „To je smešno. Kakve veze mi možemo da imamo s punim mesecom?“

Oliver se nasmešio i okrenuo se prema Levu. „Da li želiš da ti objasniš svojoj verenici ili ću ja.”

„Lev je neprimetno frknuo. „Pun mesec“, rekao je nekako važno, pa nastavio. „Tačnije crveni puni mesec. To je nešto što se događa svakih pedeset godina i utiče samo na partnere. Testira njihovu moć. Crveni puni mesec je u nekim tradicijama, najčešće magičnim, poznat kao poziv izgubljenih dusa. Partneri su nešto kao srodne duše i onda se i oni odazivaju na taj poziv. Mi se odazivamo na taj poziv.”