Zabranjeni raj

Trideset drugo poglavlje

Izgledao je isto kao i ja... uništeno. Razoreno. Rastrzano.

Bar sam znala da je patio istom jačinom poput mene.

Sklonila sam pogled, ne mogavši više da podnesem težinu njegovog. Kada sam spustila hladnu oblogu na njegove krvave ruke, prislonio je ruku na moju.

„Nemoj to da radiš, mala. Ne sklanjaj pogled od mene", promuklo je nastavio, uzimajući krpu od mene. Bacio ju je sa strane, ne obazirajući se na svoje modre zglavke.

„Šta hoćeš da kažem?", podigla sam smrknuti pogled ka njemu, primetivši očajanje.

„Bilo šta!", očajanje u njegovom glasu postalo je gotovo bolno.

„Drago mi je što ga nisi ubio. Eto. Dovoljno?", pokušala sam da ustanem, ali me je prikovao za sebe.

„Nisi otišla", nastavio je gotovo šapatom, dok me je posmatrao opijenim pogledom punim pohote i još nečega što nisam mogla da dokučim, „Nisi se prestravila", zaključio je, govoreći činjenice, „Umalo nisam ubio nekoga, a ti si i dalje pored mene. Na mojoj strani. Zašto?", nakrivio je glavu u stranu, pokušavajući da me pročita. Izgledao je iskreno zaintrigiran i prestravljen u isto vreme.

„Zato što... zato što nismo toliko različiti ti i ja. Dvoje slomljenih ljudi koji ne mogu da se poprave, ali zajedno su... potpuni. Kao jedna celina. Slomljena, ali nekako savršeno spojena", uzdahnula sam, „I zato što uprkos tome što si me povredio odlaskom, jednostavno ne mogu da...", zastala sam sa rečima u grlu, posmatrajući njegov prožimajući pogled.

„... ne možeš da odeš", dovršio je rečenicu, dajući mi do znanja da se oseća kao i ja.

„Ali to ništa ne menja", izvukla sam ruku iz njegove, naglo ustajući. Odaljila sam se koliko sam mogla, obglivši se. Posmatrajući ga pogledom punim gorčine, shvatila sam da se kaje. Ali to neće biti dovoljno. Ne ovog puta.

„Povredio si me. Ostavio si me. Odabrao si svoj mrak umesto mene."

Rečima prepunim bola sam govorila gotovo na ivici suza, ali ovoga puta nisu potekle. Ustao je, pokušavajući da objasni.

„Znam da sam sjebao..."

„Čula sam vas onog dana", prekinula sam ga naglo. Čelo mu je bilo izbrazdano od zbunjenosti. „Kada sam ti ostavila poruku, čula sam je. Kikot. Njene uzdahe", objasnila sam, kada je odmahnuo glavom.

„Nije se ništa desilo, mala, kunem se. Došao mi je prijatelj iz Francuske, dok sam ja bio na poslovom putu San Francisku. Mora da je doveo nekoga. Možeš da proveriš", brzopleto je govorio, pokušavajući da se opravda.

Znala sam da ne moram da proveravam jer sam uvek imala osećaj kada Lukas skriva nešto. Ovoga puta je govorio istinu, ali to nije učinilo moj bol mnogo manjim.

„Nisam ja, nikada ti to ne bih uradio", zavapio je, skrušenog pogleda.

„To ništa ne menja. Povredio si me. Ostavio si me!", ponavljala sam, dopuštajući besu da preovlada u sledećem trenutku, zbog čega je skočio na noge.

„Nemoj", ispružila sam ruku kada je krenuo ka meni. Nije me poslušao, koračajući uporno ka meni.

„Tejt..."

„Stani. Ne mogu tvoj dodir da podnesem trenutno", jer ću se raspasti ukoliko me budeš dodirnuo onako kako umeš, završila sam u mislima. Ukopao se u mestu, pogleda tako izneverenog da je gotovo bolelo. Grudi mi je ispunila bol koja se graničila sa fizičkom. „Tvoje prisustvo boli, molim te idi", monotono sam rekla, pokušavajući da sprečim emocijama da isplivaju na površinu.

„Ne."

„Lukase..."

„Ne idem, dok mi ne poveruješ", čvrstim korakom nastavio je ka meni, dok sam se ja udaljavala.

„Ne želim te. Ne želim tvoja bedna izvinjenja", prosiktala sam, zastavši. To je uradio i on, na korak od mene.

„Laž", lice mu je odavalo pobedonosni izraz, dok sam ja u neverici zaustila nešto da kažem. „Laž", ponovio je, preduhitrivši me. „Želiš me. Trebam ti, Tejt", koračao je ka meni i sada sam se našla između njega i zida. Srce mi je lupalo kao ludo, dok sam pokušavala da se izvučem ali me je pretekao, posadivši obe ruke pored moje glave. Tela su nam se gotovo spajala i mrzela sam sebe jer sam čak i u takvoj situaciji reagovala na njega.

Privlačio me je, fascinirao i očaravao.

„A trebaš i ti meni, mala", prstom je prešao preko mog obraza, kada je bes u meni planuo. Odgurnula sam ga tako jako, da nije to očekivao. Zateturao se, odaljivši se za par koraka.

„Kako se usuđuješ! Usuđuješ se da manipulišeš mnome posle svega što si uradio", zarežala sam, vrisnuvši od besa. Ljuto dete u meni je dohvatilo vaznu sa komode i gađalo ga njome. Sagnuo se trenutak pre nego što je uspela da ga pogodi u lice. Vazna je snažno udarila u suprotni zid, rasuvši se na najsitnije komade. Nije izgledao iznenađeno.

„Dobro, zaslužio sam to", slegnuo je ramenima.

„Mrzim te!", zarežala sam i dohvatila sledeću stvar. Mislim da je bila porcelanska figura i takođe je bacila na njega iz sve snage. Uspeo je da je izbegne, a figura je završila na podu u komadima. „Mrzim to što si u svakom delu mog života. Mrzim te, jer si mi se uvukao pod kožu. Mrzim te, jer ne mogu da te se otresem!", sada mi se već opako primakao, dok sam ja bila obuzeta svojim izlivom besa.

„Ne mrziš me", njegov miris i njegova pojava su mi obuzele misli i telo.