Zabranjeni raj

Dvadeseto poglavlje

Koliko god terala inat Lukasu i ostala za stolom, Hari je i dalje bio hladan i suzdržan. Obzirom da mi je torbica sa telefonom ostala u Lukasovim rukama, nisam imala kako da pozovem taksi, tako da sam posle večere ostala prinuđena da hodam do kuće. Hari je pobegao glavom bez obzira kada smo se našli ispred restorana, našavši izgovor da je hitno potreban prijatelju. A pošto mi je i novac ostao u torbici, i da sam naišla na taksi, nisam imala kako da ga platim.

Tako sam se našla na ulicama Njujorka koje su u ovo doba praznile. Gradski časovnik otkucao je jedanaest sati uveče. Mesec se nije video na nebu kao ni zvezde; noć je sijala prigušenim sjajem, dok je nebo bilo prostrto tamnim oblacima. Sneg je počeo polako da pada, nadoknađujući onaj deo koji se otopio. Veče je bilo hladno, okruženo mrazem koji je ujedao za kožu. Čvršće sam obavila vrat šalom, gurnuvši ruke dublje u džepove crvenog kaputa. Sneg je neprijatno škripao pod mojim potpeticama, probijajući tišinu.

Sledeće što se čulo bilo je tiho predenje motora automobila koji mi se približio i gotovo zaustavio kod ivičnjaka. Znala sam ko je za volanom ali nisam usporila. Spustila sam pogled na put ispred sebe, brzo i snažno koračajući. Prozor se spustio uz prigušeni šuštavi zvuk, dozvoljavajući glasu vlasnika da dođe do izražaja.

„Tejt, uđi u auto“, začuo se Lukasov autoritativni glas koji je nadjačao lagani zvuk besne mašine. Ne pogledavši ga, ljutito sam nastavila. Obzirom na ton kojim mi se obratio, znao je da sam ga ignorisala.

„Primećuješ li kako je naglašeno „molim te“,  toj rečenici?“, sarkastično sam nastavila, negodujući na njegovo naređivanje. Trebalo je do sada da shvati da mnome ne može da upravlja. Trenutak tišine je usledio nakon čega je nastavio, prateći me.

„Molim te, Tejt, uđi u auto“, ispravio se, gotovo vapeći da uđem u auto.

„Ne hvala, peške ću.“

„Kasno je, a stan ti je deset blokova odavde. Ne glupiraj se“, frknula sam na to, ubrzavajući koliko god sam mogla u salonkama sa štiklama od petnaest santimetara.

„Ne budeš li ušla, biću primoran da izađem, prebacim te preko ramena i ubacim u auto. To ne bi bilo lepo, zar ne? Ne želim da budem pećinski čovek iako uvek uspevaš to da izvučeš iz mene“, dobacio je, ubrzavajući za mnom. Uzdahnula sam i stala, a trenutak kasnije se auto zaustavio nadomak mene.

Pogledala sam ulevo, posmatrajući njegovu figuru u senci udobnog, skupocenog automobila. Ulično svetlo obasjavalo je samo njegovu ruku na volanu, skrivajući ostatak u mraku. Sat na ruci prigušeno je svetleo.

Zatamnjena svetla pružala su misterioznost i privatnost, dopuštajući svom vlasniku da ostane privatan.
„Samo zato što sam zbog tebe izgubila vožnju do kuće“, promrmljala sam te se smestila na kožno, toplo sedište opasnog automobila. Trenutak kasnije, pokrenuo se niz ulicu nečujno poput lopova u noći.

„Šta bi, Hari se uplašio?“, prostrelila sam ga pogledom. Pomalo oštre crte lica ostale su mu delimično u mraku, izražavajući rimski nos, jagodice i usne čiji je osmeh prepredeno bljesnuo.

„Šta bi, Ava nije bila raspoložena za partiju seksa?“, istog trenutka mu je osmeh spao sa lica, što sam i planirala. Vratili smo se uobičajenoj rutini peckanja i to mi je opasno išlo na živce. Mislila sam da smo to prevazišli. „Znaš šta? Dosta mi je za večeras. Umorna sam i nemam snage za još jedno tvoje prigovaranje, pa ako bi mogao to da ostaviš za sutra, bila bih ti zahvalna“, zajedljivo sam dodala pre nego što je uspeo da mi odgovori.

„Ovo ti je ostalo kod mene“, grubo je odvratio, bacivši mi torbicu u krilo. Prevrnula sam očima, okretajući glavu u stranu i posmatrajući kako se pahulje lepe za prozor. Ignorisali smo se do kraja vožnje, koja je trajala narednih deset minuta. Imala sam osećaj da je Lukas na kraju namerno usporio kako bi vožnja trajala duže.