Pronaći ću te

Epilog

Onog dana kada je Sara u roze haljinici bacala latice na dvoje ljudi koji su izlazila iz crkve, svi su meštani sela došli da pozdrave mladence i da im čestitaju. Na čelu je bila krčmarica, sva nacifrana i ubeđena da je ona zaslužna zato što su se ovo dvoje ljudi pred oltarom zakleli na večnu ljubav. Oganizovano je slavlje u dolini. Došli su Filipovi prijatelji, kao i Robert, koji je bio Helenin kum. Slavilo se, pevalo i smejalo do prvih naznaka zore, a sutradan su Helena, Filip i Sara otputovali na Majorku ostavivši jednom prijatelju da tokom te dve nedelje brine o Filipovom imanju. Onoga dana, kada je Helena samo mesec dana posle venčanja saznala da je u drugom stanju, ponovo se slavilo. Te noći, dok se pevalo i pilo, a dolina bila ispunjena životom, Markus Dzonson je osetio da mu ponestaje daha. Pokušao je da pozove pomoć, ali bilo je prekasno.

Posle nekoliko dana policajci su ušli da provere zašto je kuća sablasno tiha. Pronašli su ga u kolicima, naspram crne fotelje. Ispred njega na stočiću bile su otvorene novine "Istina", članak o smrti novinarke Sofije Mekgregor. Jedan je zatvorenik progovorio i priznao da je on ubio novinarku jer mu je podzemlje platilo da to učini.

Tako je otkrivena poslednja laž Markusa Dzonsona, ono što se ipak nikada nije saznalo bila je sadržina kratkog pisma pronađenog ispod novina, adresirano na redakciju urednika "Istine". Robert ga je dobio dve nedelje posle Dzonsonove smrti. Zaprepastio se kad ga je pročitao.

"Novinarko, ja sam naredio ubistvo tvoje majke. Previše je toga otkrila i zamerila se ljudima koji su mi bili potrebni. Samo sam štitio svoj prostor."

Robert je znao da bi ovo pismo moglo ugroziti veliku ljubav između Helena i Filipa, jer je video kako se gledaju, kako se ljube, kako se raduju svakom zajedničkom trenutku. Bili su stvoreni jedno za drugo, a istina bi sigurno zasmetala Heleni. Možda bi jednom shvatila da spava sa muškarcem u čijim venama teče krv ubice njene majke. Rodila bi dete koje bi imalo bar četvrtu gena svoga dede po ocu.

Sedeo je dugo nad pismom razmišljajući o tome da neke istine nikada ne treba da ugledaju svetlost dana i ima li običan čovek poput njega pravo da odlučuje o tome koliko istine neko može podneti. Vagao je i vagao, pa je na kraju uzeo upaljač iz džepa i približio papir plamenu. Tek kada je od njega ostao pepeo, Robert je znao da bi i Sofija Mekgregor učinila isto.

Ta sjajna žena često je naglašavala da moramo odmeriti i istinu, koju treba spustiti na vagu, pa ako je jednaka sreći i tuzi koju njeno otkrivanje donosi, moramo je izneti. Ali ako istina prevagne, ako je teža od nesreće i sreće, koje posle nje ostaju, onda se moramo zapitati vredi li išta takva istina.

             ~~~~~THE END~~~~~

Dragi moj čitaoče, došli smo do kraja ove priče. Nadam se da si uživao/la u priči. Hvala na čitanju. Ostavi mi utiske o priči. Do neke nove priče...
Voli i budi voljen.

Iva

❤️❤️❤️😘😘😘