Pronaći ću te

5. poglavlje

U Robertovim očima ogledala se neverica.

- Zašto ništa više nećeš da mi kažeš? Pa ne moze tako Helena! Moram znati šta se dešava sa tim feljtonom i kad ćeš ga završiti. Ili makar reci zašto odlazeš pisanje da bi otišla... ko zna kud!

Dugo je poznavala Roberta. Nije bio prijatelj njene majke. Nisu se družili ali bili su kolege. Poštovali su jedno drugo. Sofija naprosto nije bila žena koja lako sklapa prijateljstvo. Još dok je bila devojčica, Helena je dolazila u redakciju gde su zajedno radili Sofija i Robert. Robert je svaki put ponudio nekakvim slatkišima a sad je odrasla i on joj je nadredjeni.

- Molim te da mi veruješ. Ako mi ovo pođe za rukom imaću u rukama informaciju koja će te raspametiti.

U Robertovim očima bljesnula je grozničava radoznalost i bilo je jasno koliko mu je stalo do toga da sazna makar nešto, bar nekakvu naznaku u vezi sa onim što je Helena krila od njega.

- Na koliko dana putuješ?Da li je opasno? Treba li neko da pođe sa tobom?

Nasmejala se.

- Naprotiv, sasvim je bezbedno. Moram se približiti čoveku koji je normalniji i od naše kafe kuvarice Lusi. Toliko je normalan da ne znam kako da mu se predstavim.

- Kao novinarka.

- A ako ne želi da razgovara sa nekim ko se time bavi?

- Svakog čoveka muči nešto o čemu bi želeo da saznaju svi, pa bilo da je to lična ili opšta nepravda, problem ili rešenje, izum ili utopija.

Kliknula je glavom.

- Mislim da imam ideju kako da ovo najbezbolnije rešim?

- A ja nemam ama baš nikakvu ideju o tome šta se s tobom dešava? U šta si se to uplela Helena?

Trudila se da na njenom licu Robert ne primeti nikakvu strepnju, sumnju ili bilo šta što bi ga navelo na jaču zabrinutost.

- Dobićeš feljton čim se vratim. Sve je u notesu koji sam za svaki slučaj dobro sakrila u svom stanu.

- A da mi ga daš?

- Ne mogu, obećala sam Dzonsonu da će on prvi pročitati ono što napišem,  uostalom dugujem mu to jer sam obećala da ću mu taj materijal doneti na autorizaciju pre objavljivanja.Znači ti ćeš biti drugi?

- Uvek sam drugi. Uh, dobro preostaje mi da se pouzdan u to da znaš šta radiš i da nisi luda da se opustiš u nešto čim se ne možeš izboriti.

Robert je iskreno očinski zabrinut i to ju je dirnulo.

- Hvala ti što mi veruješ, neću te izneveriti.

- Ako mi se ne javiš za nedelju dana, poslaću policiju za tobom a onda ću ti prevrnuti stan da pronađem i uzmem taj notes.

Odobrovoljila ga je i to joj je skinulo bar mali teret sa srca.

Kad se vratila kući Ben je spavao. Čula je njegovo hrkanje sa kauča u dnevnoj sobi. Nije ga izbacila iz zajedničkog kreveta, sam je tamo otišao i ostao.

- Tako je bolje za oboje. -  pomislila je.

Nameravala je rano da krene. Najpre će upoznati okruženje u kojem je taj Braun živeo. Zato je rano zaspala, uzbuđena što je sutrašnja avantura životno važna za njenu budućnost. Dobiće odgovore na pitanja šta je to njena majka pokrenula, u šta je dirnula pa je neko bio spreman čak i na to da je oduzme život. Morala je saznati kako izgleda lice onoga ko je poslednji gledao u oči njene majke.

Kad se ujutru probudila Bena nije bilo. Verovatno je u toku noći izašao i još uvek se nije vratio kući i začudo bilo joj je sasvim svejedno. Čak i da je bio sa  deset drugih žena to je nije doticalo. Imala je pametnija posla nego da troši energiju i emocije na prevaru nekoga do koga joj više nije stalo. Ubacila je kofer u prtljažnik pa se odvezla do banke. Podigla je veću sumu novca, planirala je da otsedne u nekom hotelu ili motelu dovoljno blizu Filipa Brauna, a to je trebalo platiti. Više ni hoteli u najvećim zabitima nisu jeftini.