Zabranjeni raj

Dvadeset sedmo poglavlje

„Bio je malo razočaran što ti ne dolaziš jer si ostavila utisak“, štipnuo me je za bradu, „Ali rekao sam mu da si sprečena. A ja svakako ne mogu da te ostavim u ovakvom stanju. Pol će se snaći sam na prijemu.“

„To je nedopustivo. Idemo zajedno“, gledao me je beskrajno dugo, kao da razmišlja na šta tačno mislim.

„Jesi li sigurna?“

„Ne želim da se zavučem u stan samo zato što je neki psihopata nameračio da mi zagorča život“, primetila sam kako se narogušio pa sam se nagnula, otisnuvši mu kratak poljubac u bradu, „U ostalom bićeš ti sa mnom.“

„A ljudi?“, upitao je, gotovo sa oklevanjem.

„Dosta mi je više. Ne želim da se krijemo. Ne želim da skrivamo našu vezu“, ispravila sam se, „Previše vredimo. Žao mi je što sam nas skrivala od sveta“, iskreno sam rekla, posmatrajući kako mu se izraz lica menja iz monotonog u čežnjivi. „I pre nego što me opet pitaš, da, želim to. Želim nas. Ići ćemo na taj prijem zajedno i zabole me šta će ljudi misliti.“

U sledećem trenutku su me njegove halapljive usne proždirale. U jednoj sekundi sam sedela, a u sledećem sam se našla pritisnuta uz njegovo čvrsto telo. Osećala sam ga u svakom delu tela, u svakoj pori, u svakoj želji. Lukas Vulf bio je svuda. Bio je sve u meni. Nalazio se u svakoj emociji, u svakoj suzi, u svakom osećanju. Postao je moja granica i moja izdržljivost. Izgubila sam igru onog trenutka kada sam se zaljubila u njega ali bilo mi je drago zbog toga, jer nikada slađi greh nisam osetila.

„Nemaš pojma koliko mi je drago što si to rekla. Nisam znao koliko dugo ću još moći da se suzdržavam sa tobom“, promuklo je progovorio kroz poljupce koji su se nizali niz moje grudi. Prste je upleo u konopac od mog bademantila i u sledećem trenutku se tkanina raširila pod njim, a imao je šta i da vidi.

„Gola, lepa, samo za mene“, promrmljao je, nastavivši poljupce niz moj stomak. Uplela sam prste u njegovu kosu, navodeći ga.

„Ne suzdržavaj se. Želim tebe“, progovorila sam kroz uzdahe koje sam nakon toga ispuštala od njegovih uspaljenih, strastvenih poljubaca po unutrašnjosti moje butine. Kružio je usnama od mog donjeg stomaka, preko kukova do butina. Prsti su mu bili vreli dodiri na mojoj koži.

„Imaš me“, rekao je dubokim glasom, grleno.

„ Zakasnićemo na prijem ako me budeš odveo u krevet“, upozorila sam ga, sa đavolskim osmehom na usnama.

„Biće to sa stilom“, spremno je odgovorio, vrativši usne na moju kožu, kao da tu i pripadaju.
Na meni. U meni. Zauvek.
I nakon toga.

Zatim je bilo baš kao što je rekao. Imala sam ga, u potpunosti. Svakim delom duše i tela, želela sam ga i dobila sam ga, toliko jako da je bolelo.

***
„Moram da kažem da sam se iskreno iznenadio kada se nisi pobunila zbog telohranitelja“, uštipnuo me je za bok kada se naša limuzina parkirala na prilazu objekta čija se izgradnja završila pre nepunih nedelju dana.

Bio je to zajednički ortakluk dvojice muškaraca veoma moćnih u svom poslu – nisam ni sumnjala da će Pol i Lukas napraviti pometnju u poslovnom svetu. Stakla automobila bila su zatamnjena tako da smo bili u privatnosti od novinara čija su svetla fotoaparata blicala oko nas. Čekali su da izađe sledeća poslovna ličnost da bi je slikali. Crveni tepih bio je postavljen na ulazu u objekat, a oni su ga okružili tako da je jedini ulaz bio da prođemo ravno kroz gužvu. Vikali su i dobacivali, želeći da izađemo iz auta. Nisu znali ko je u pitanju ali nije bilo ni bitno sve dokle kod imaju materijala za medijske članke i rubrike.