Zabranjeni raj

Dvadeset šesto poglavlje

Pre nego što sam suptilno uspela da pitam o čemu su to tačno pričali, vrata Lukasove kancelarije su se otvorila, a njegova prilika je kročila na prag. Pogled mu je pao na mene, a zatim je pogledao u Avu.

„Lukase“, zacvrkutala je, poletevši ka njemu. Ispod obrva sam posmatrala kako se isprsila, prebacujući pramen kose sa grudi na leđa. „Tvoja sekretarica mi je rekla da si zauzet“, posmatrala sam kako se naginje ka njemu iizvija noge, pošto je bila niža te spušta poljubac na njegov obraz. Rekao joj je nešto što odavde nisam mogla da čujem.

„Po poslednji put, nisam sekretarica“, odbrusila sam ali je bila predaleko da bi me čula. To nije bilo ni bitno; nije me uvredila njena nasrtljivost ni lukavost – već činjenica da je on prihvatao njen flert. Kratko su se zadržali na vratima, pričajući o nečemu.

Nije ni pogledao u mom pravcu dok ju je propuštao prva da uđe, te diskretno zatvorio vrata.

Još par trenutaka sam zurila za njima, nakon čega sam se trgnula i vratila u svoju kancelariju. Grizla sam se zbog toga što nisam znala zašto ju je Lukas pozvao; rekao mi je da je posao u pitanju, ali u glavi mi je stalno visio njen zadovoljni izraz lica. Bila je srećna što ju je ubacio u svoj raspored. Bila je... polaskana. Prijalo joj je to.

Nisam ni shvatila da se mršim sve dok me zvonjava telefona nije prekinula u mislima. Toliko sam bila odsutna da sam se javila na telefon ne gledajući ko zove.

„Halo.“

„Tejt Kanvas. Konačno“, glas sa druge strane je progovorio, a u tonu glasa se osećalo zadovoljno smejanje. Bio je to ljigavi glas Džeksona Bronvina.
„Odakle ti, dođavola, moj broj?“, oštro sam prosiktala i ustala sam naglo sa stolice, zatvarajući vrata od kancelarije kako ne bi slučajno neko čuo moj razgovor.
„Postoji nešto što se zove internet, gospođice arhitekto. Dovoljno je bilo da ukucam tvoje ime uz Lukasovo. Zanimiljivo šta se sve može naći na zvaničnom sajtu Vulfove korporacije.

Adrese, imena radnika... bilo je dovoljno da pozovem sekretaricu i da se predstavim kao tvoj klijent da bi mi dala broj telefona. Glupača. Mislim... šta da sam neki predator?“, ljugavi smeh zabrujao je preko telefona, dok je sakrastično govorio. Zgrčila sam se od besa, mršeći se.

„Bravo, dajem ti poene za snalažljivost. Šta hoćeš?“, zarežala sam, osećajući
„Trebaće mi još novca ako hoćeš da imam motivaciju“, manipulativno je nastavio. Bostonski naglasak došao mu je do izražaja dok je zadovoljno govorio.

„Da li misliš da možeš da se zajebavaš sa mnom?“, sa gnušanjem sam prosiktala, stezajući telefon u ruci, „Slušaj me dobro. Nemoj da me zoveš. Nemoj da me tražiš. Obavi ono za šta si jebeno plaćen da ne bi morali više ikada da se vidimo.“

„Okej, kako ti želiš“, odgovorio je ljubaznim tonom za koji sam znala da se pretvara, „Nego... znaš, možda sam mogao da ubrzam taj proces. Naravno, to će koštati...“

Znala sam da pokušava da me navuče da mu platim više, ali svakako to nisam ni planirala. Zato sam ostala na telefonskoj liniji kako bi mi rekao ono što misli.

„Ubrzaj onda“, monotono sam odgovorila, znajući da će ga to mamiti da nastavi dalje.

„Moraću onda da pozovem Vulfovog advokata. Da! Što se tiče novca...“, frknula sam podsmešljivo; naravno da se ticalo novca.

„Danas ću ti uplatiti avans od dve hiljade dolara, preko ofšor računa. Taj iznos je uračunat u dogovor“, zaustio je nešto da prigovori pa sam nastavila, „Ni cent više, Džeksone“, dodala sam preteći, vrlo laganim tonom koji je njega naterao da zaćuti, „Ne igraj se sa mnom, da ne bi morao da platiš za svoje grehe“, shvatila sam njegovu tišinu kao odgovor, „Završi to danas“, odbrusila sam, prekidajući telefonsku liniju.