Zabranjeni raj

Trinaesto poglavlje

Shvativši da su me misli odvukle na mračnu stranu, naglo sam ustala, popravljajući frizuru. U tom trenutku se začulo kucanje na vratima, a ja sam znala ko to može biti.

Otvorivši vrata, zatekla sam Lukasa naslonjenog na štok od vrata. Zapahnuo me je njegov svež miris sapuna posle tuširanja pomešanim sa afrodizijakom. Sada se presvukao u tamne pocepane farmerke i crni pulover. Preko je imao prsluk sive boje. Na nogama je imao crne čizme. Nisam navikla na tu ležernu kombinaciju, a to sam i pokazala, podizajući obrve. Lukas u odelu izgledao je prelepo. Lukas u farmerkama... jebote.

Ima li nešto što ne stoji dobro na ovom čoveku?

Ruke je gurnuo u džepove prsluka i raširio noge, nesvesno istaknuvši koliko mu lepo stoje farmerke koje su mu visile. Imao je lepu građu. Bila sam ubeđena da je čovek sa takvim telom sigurno svakog dana posećivao teretanu.

„Merkaš me“, činilo se da ga to zabavlja, dok je otkrivao uglove usana koji su se iskrivili u osmeh.

„Ne merkam te“, slagala sam, a on je znao da lažem. Klimnuo je glavom kao da je poverovao u tu laž.

„U svakom slučaju, mislio sam da prošetamo. Nismo završili razgovor“, iznenađeno sam rastvorila usne i on je to primetio. Bacila sam pogled iza njega negde neodređeno. Shvatio je to kao nesigurnost.

„Ne ujedam, obećavam“, zašto je to sa njegovih usana zvučalo bezobrazno. Sada sam gotovo pomislila da namerno to radi ali izgledao je vrlo ozbiljno.
„Imaš slobodno popodne, jer tek uveče imamo sastanak sa ulagačem. Šta kažeš, hoćeš li dopustiti da ti pokažem okolinu? Imaju vrlo lep restoran u blizini“, u nadi se osmehnuo, a mene je zaista iznenadila njegova prijatnost. Više nije bio onaj uobraženi kreten. Ovo je bila ona strana Lukasa koju sam dugo priželjkivala a vidim. Gotovo sam mogla da kažem da je fin, mada ne postoji ništa fino u vezi njega. Uvek je to bio bezobrazluk, gruboća i sirova snaga.

Primetivši da se nećkam, pružio je korak ka meni.

„Samo na kratko Tejt. Obećavam, neće biti nikakvih neprimerenosti“, gotovo sam poželela da bude. Odaljivši se za korak od njegovih ubedljivih plavih očiju, dohvatila sam torbicu sa komode.

„Hajdemo“, kazala sam to samo da ne bih podlegla tenziji njegovog pogleda.
„Obuci nešto udobno“, namrštila sam se na to, ali on je samo uverljivo klimnuo glavom. Bez pitanja, uzela sam kratku crnu jaknicu i navukla kapu iste boje. Kada sam se mašila za čizme za blagom potpeticom začuo se glas iza mene.

„Nemoj te, neudobno deluju“, poskočila sam, stavljajući ruku na srce.

„Čoveče, kucaš li ti ikada?“, pokazala sam na svoju spavajuću sobu u kojoj smo se upravo nalazili i gde mi se neprimetno uvukao.

„Ove su bolje“, podigao je par crnih martinki, mahajući njima u vazduhu i ignorisajući moje pitanje. Uzela sam mu ih iz ruke i izašla iz sobe u nadi da će krenuti za mnom i izaći iz spavaće.

„Nadam se da je dobro to, šta god da si smislio“, promrmljala sam, navlačeći čizme.

Ne znam da li mi se učinilo ili sam stvarno osetila neku pobedonosnu iskricu u njegovom pogledu. Krenuo je ka vratima, a ja sam ga pratila. Za koji minut kretali smo se sporednom utabanom stazom, prolazeći kroz gustiš šume drveća koja su okruživala hotel. Tišina je bila uočljiva. Jedini zvuk proizvodile su naše čizme koje su škripale u snegu. Grne drveća su se povijale pod velikom količinom snega koji trenutno nije padao. Neka vrana u blizini je prnula krilima i odletela, posipajući sneg sa grane iznad nas poput čarobnog praha. Vazduh je bio leden i stvarali su oblačići oko nas, dok smo razgovarali.

„Slušaj, znam da nismo nikada bili u dobrim odnosima“, započeo je Lukas, a ja sam pustila da me njegov korak vodi kroz šumu. Kako smo zalazili dublje, bilo je tamnije zbog grana koje su se povijale ka unutra, sprečavajući dmevnoj svetlosti da prodre.