Zabranjeni raj

Deveto poglavlje

„Pretpostavljam da će biti previše ako pitam zbog čega se raspituješ za tog čoveka?"

„Ne mogu da ti kažem za sada. Ali ispričaću ti jednom... kad budem saznala i sama ulogu svega."

***

Kao što je Lukas i obećao, u sredu ujutru, vozač je došao po mene.

Kada sam ga upitala gde je Lukas, nije mi odgovorio konkretno već je samo dodao da mu je rečeno da me pokupi i odveze do privatnog aerodroma. Znala sam da Lukas u svom posredstvu ima sopstveni avion i nije me začudilo kada sam ga ugledala pola sata kasnije na pisti koja je dozvoljena samo za privatna vlasništva sa posebnim dozvolama za uzletanje. Šofer mi je poneo kofer koji je predao stjuartu, a ljubazna stjuardesa me je uvela unutra.

Lukas je sedeo na sedištu do prozora, ugledavši me istog trenutka kada sam ušla. Stjuardesa je spustila čašu viskija nadomak njegove ruke, a on nije ni trepnuo dok mu se osmehivala i pitala ga da li želi još nešto. Malo rano za alkohol, nije li? Odmahnuo je glavom, sa tmurnim pogledom. Izgledao je raspoloženo kao i tri dana stara pljeskavica. Usne su mu bile stisnute u crtu, kada me je odmerio od glave do pete i odsutno nastavio da zuri kroz prozor.

„Da li mogu nešto učiniti za vas?", smeđokosa stjuardesa u veoma finoj poslovnoj haljini okrenula se sada ka meni, učtivo mi se nasmešivši. Kapica na glavi joj je bila plave boje i savršeno se slagala uz ostatak odeće. Belo plava marama joj je krasila vrat.

„Ceđeni sok od narandže", rekla sam, ne obraćajući pažnju na nju već gledajući u Lukasa koji me je ignorisao. Spustila sam torbicu preko puta njega, malo glasnije, smeštajući se u udobno kožno sedište bele boje. Sve je lepo mirisalo i uglađeno sijalo, odajući prestiž.

„Pa zdravo i tebi", obratila sam mu se, kada se stjuardesa odaljila. Lukas je vratio pogled na mene, mršteći se. Sedeo je pognuto zavaljen na sedištu, posmatrajući me kroz poluspuštene kapke. Sa svetlom što je padalo kroz prozore, obasjavalo je njegove tamne kolutove ispod očiju. Izgleda da neko noćas nije spavao.

„Šta je bilo, je l imam nešto na licu?"

„Radije bih želeo da prestaneš da blistaš kao da se nešto sjajno desilo kao i da ne širiš svoje slatkaste mirise po kupeu", hrapavo je promrmljao. Ovog jutra bio je obučen u poslovno odelo bez kravate, sa izgužvanom, raskopčanom košuljom. Setila sam se da je to isto odelo koje je juče nosio – da li je uopšte išao kući? Izasle čekinje brade davale su mu neuredniji izgled, poput kose koja je izgledala da je već ko zna koliko puta prošao prstima kroz nju. Njegove oči su odavale da mu ovo nije prvo piće od jutros.

Uprkos tome, lepo je mirisao. Sveže. Na sapun i mentu.

„Oho, neko je ustao na levu nogu", nisam dozvolila da prenese svoju uobičajenu energiju na mene i prekrstila noge, dublje se zavalivši, „Usput, nisam znala da ti smetaju ženski parfemi. Šta je to, neka nova alergija?", upitala sam, smešeći se i shvatajući da ga to samo još više nervira.

„Da, alergija", promrmljao je i okrenuo glavu u stranu.

„A i, što ne bih blistala? Otvaraš novi objekat. Pitanje je, zašto ti ne blistaš?"

„Možda zbog vremena", rekao je monotono, jednolično gledajući kroz avionski prozor. Bacila sam pogled ka napolje, posmatrajući sneg koji je polako počeo da sipi s obzirom da je novembar.

„Šta fali snegu?"

„Ništa, ako si petogodišnje dete koje voli da se grudva", sa istom mrtvom energijom je odgovorio, u trenutku kada mi je stjuardesa donela sok. Zahvalila sam se, a ona se odaljila obavestivši me da je dole u kabini ukoliko mi nešto bude zatrebalo. Otpila sam gutljaj soka, ne dopuštajući njegovoj lošoj energiji da pređe na mene.

„Pa", coknula sam, oblizajući usne od soka i nije mi promaklo da je Lukas pratio liniju mojih usana i jezika koji prelazi preko njih, „ja nisam petogodišnje dete, a volim sneg. Imam osećaj da mi govori da se nešto menja, verovatno na bolje. To je više do percepcije – nekom je sneg razlog za smeh, a nekom za tugu. Sve zavisi od toga kako posmatraš stvari... zato nauči da uživaš u svemu što ti život daje pre nego što bude prekasno", osetila sam se izuzetno prosvetljenom nakon ovog kratkog mišljenja, dohvativši svoju čašu i kucnuvši je o njegovu na stolu, koju stajala nadomak njegove krupne šake. Pre toga je otpio gutljaj viskija, posmatrajući me kroz guste trepavice.

Lukas Vulf bio je osoba kojoj se moraš diviti jer bez obzira da li te uništio ili sagradio iz temelja, radio je to svojstveno. Ljudi se prvo navuku na njegovo prisutsvo, stav i pojavu – jednostavno je čovek koji uteruje strah u kosti, kako svojim protivnicima tako i ostalim ljudima. Ali ja sam znala njegovu tajnu.

Ispod te fasade hladnokrvnosti, bio je muškarac koji je bio spreman da voli. Samo ga je trebalo naučiti tome.

Odlučivši da ne dozvolim njegovoj mračnoj energiji da prenese to na ovaj dan, dohvatila sam časopis sa stola i udaljila se, smeštajući se na sedište pri kraju kupea. Svo vreme dok sam odlazila, osećala sam Lukasov tamni pogled na sebi.