Prvo poglavlje - Umiru jeleni

1K 54 6
                                    

~ Sadašnjost ~

Imate li nekad osećaj da uopšte nemate osećaje? Da ljudi mogu da viču za tobom, pričaju odvratne reči koje bi druge ljude uništile, a da vas to ne povređuje? Jednostavno unutar vas postoji jedna ogromna praznina ispunjena paučinom nekadašnjih osećanja. Čak ni suza više nema, zašto? Zato što smo iscrpeli sve suze, nestale su jer posle toliko vremena, ima li smisla plakati? Ima li smisla još uvek proklinjati svoju sudbinu i ono što vas je dovelo do ovog stupnja? Sedim na prozoru i posmatram kako sunce zalazi graciozno i ispunjeno ali mene to ne dotiče? Nekima je ovo romantičan prizor koje bi ih ostavilo bez daha, ali za mene? Za mene je ovo samo još jedan običan prizor koji mi ne znači baš ništa, samo me vodi natrag razmišljanjima koji me ubijaju sve više i više. Da li ste se ikad zapitali kakva se osoba krije ispod maske, devojka koja je izgubila sve.

" Anna, jesi li spremna? "

Moje ime je Andrea i ovo je moja priča.

~ Umiru jeleni ~

Osećam neko peckanje na očnim kapcima i polako ih otvaram susreći se sa blistavim zracima sunca koji pokušavaju da se probiju kroz roletne na prozorima da bi osvetleli moju, pomalo sumračnu sobu. Jutro. Širok osmeh nastao je na mom licu. Ne znam ni sama zašto se smejem, valjda me jutro čini srećnom. Ustajem iz kreveta i odlazim do ormara da bih odabrala kombinaciju koju ću obući danas u školu. Iskrivila sam usne ne znajući šta da obučem. Na kraju sam se ipak odlučila za šorc sa printom američke zastave, belu majicu i crveni sako. Obavila sam jutarnju higijenu a zatim uzela svoju torbu i zaputila se ka kuhinji jer sam bila zaista gladna. Dok sam silazila niz stepenice slučajno sam zakačila neko čupavo stvorenje. Malo mi je falilo da padnem ali me je srećom moj prelepi brat zaustavio.

" Otkud  Bovsi ovde? " - pogledala sam kucu koja je nasmejano stojala ispred mene mašući repom

" Nemam pojma, a ti malo pazi kad hodaš, mogla si se povrediti da nisam bio tu. " - poljubio me je u čelo i sišao a ja sam ostala da se malo poigram sa plišanim medvedićem, mislim na psa. Spustila sam se na kolena i krenula se igrati sa njim. Bovsi je kuca Boo rase,  zaista je umiljat i jako jako čupav.

" Maleni, znaš da sam mogla da poginem ovde, ako želiš da me ubiješ, molim te smisli neki manje bolan način. " - nasmejala sam se a on je ispustio neki zvuk i polizao mi lice.

" U redu je čupavi " - nasmejala sam se još više, poljubila ga a zatim sišla niz stepenicce i otišla u kuhinju. Tamo me je čekao dobro poznati trio, Kian, mama i tata.

" Andrea, bilo je vreme, zakasnićeš " - prevrnula sam očima i sipala sebi sok te uzela jednu jabuku.

" Ja sam spremna, ne znam za Kiana. " - pogledala sam u njega koji je delovao baš zauzeto gledajući u svoj tanjir. Nije ni trepnuo, verovatno je zaokupljen mislima te me nije ni čuo

" Kian Lawley, tebi se obraćam, heej! " - malo sam podigla ton a on se trgao te pogledao u mene.

"Ha?" - odgovorio mi je zbunjeno na šta sam ja ponovo prevrnula očima.

" Ideš li čoveče? " - iznervirano sam ga upitala

" Gde? " - njegov zbunjen pogled mi je otkrivao sve. Po stopedesti put danas sam prevrnula očima.

" Ne vredi sa tobom. Otišla sam. " - kratko sam im odgovorila te uzela svoju torbu i izašla iz kuće.

Čujem iritantno zvono koje označava završetak još jednog školskog dana. Podižem pogled ka profesoru matematika koji diktira zadatke koje bi trebalo uraditi, ali mislim da je i sam svestan da ga niko ne sluša. Duboko uzdiše, zatvara dnevnik i izlazi iz učionice.

DEAD INSIDEWhere stories live. Discover now