Horor priče

13. (nikako ne ) otvori/araj oči

Ja i dalje nisam otvarao oči zbog straha...

~ Ali... Takođe sam stidljiv.... Tako da možda ću se sakriti kada ih budeš otvorio....
Nigde me nećeš naći.... I ubrzo ćeš zaboraviti.... Kao kratki san

Ja sam ostao tih....
I ta stvar takođe .....

~ Znam da ne spavaš... Čuješ me..... Sa tim tvojim malim ušima.... Izgledaju tako..... Krhko... Kao da mogu vrlo lako da ih ugrabim....

Osetio sam nešto hrapavo da mi dodiruje uši

~ Da stavim moje prste oko njih.... I strgnem ih sa tvoje glave.... Ako to uradim.... Hoćeš li vrištati....

U tom trenutku hladan znoj me je oblio i siguran sam da je i to moglo da oseti da se tresem....

~ Ovaj.... To je bila samo šala... Smiri se.... Šalim se.... Nemoj da me se bojiš...

Ja sam ležao u krevetu a on je sedeo pokraj sa rukama preko mojih nogu....

~Hej.... Kako misliš da moje oči izgledaju.... ako se naši pogledi napokon sretnu.... Šta ćeš pronaći u njima....

Ja sam ćutao

~Odgovori mi....
Kada je to rekao kroz šapat zvučeo je pomalo iznervirano i uplašeno

-Izgledjau..... Slomljeno....
Ni smo ne znam kako sam došao do tih reči.... Od silnog straha....

~ izgledaju .... Slomljeno?.... Možda jesu takve..... Uvek sam forsirao svoj pogled.... Da bih mogao dobro da vidim šta je ispred mene

U mojim mislima se stvorila slika siluete sa očima čije su vene izlazile iz očnih duplji i punom pažnjom gledali u mene...

~ Tražeći tu jednu.... Neprocenjivu stvar.... Vukče su me da pogledam unutar mesta.... Kao što je ovo

- Moja soba? (Pomislio sam)

~ ali ponekad se previše naprežem.... Da mali delovi počinju da opadaju i ispadaju napolje... Praveći krckavi zvuk kako idu... Zvuk kao.... Ovaj....

Potom sam čuo odvratno krckanje kao da neko žvaće kosti odma pored mog uha...

~ u svakom mogućem pokušaju učađen veliki napor da ih sastavom i vratim gde pripadaju

Po mislima mi se vrtela scena kako sam sebi brka unutar lobanje kako bi namestio vene i vratio oči na mesto....

~ uvek tražim nedostatke delove sebe.... Ali nikada nisu tu kad treba... Možda ih vetar odnese daleko od mog dostignuća.... I to.... Me čini tužnim... Tako tužan... Da stavim ruke tamo gde bi moje oči trebalo da budu.... Onda Harijem prste.... I na silu ih izvadim napolje... Skoro sve.... Izvadim napolje....

Potom sam čuo još zvukova krckanja..... I bolne tihe uzdahe ..... Tad sam bio siguran da ova osoba.... Ova stvar.... Nije ljudsko biće....

~ Svaki mali deo koji ostane.... Teži je... Pomahnitao i prevrće se u agoniji.... Molim da bilo ko ko sluša.... Da mi vrati ono što je moje.... Da ne čini da gubim mnogo više nego što sam već izgubio..... Ne želim da gubim vreme... I tražim više od onoga što mi je bitno.... I opet niko ne donosi.... Niko... Ne sluša.... i zato sada brišemo nevidljive suze... Sve dok više ne mogu da osetim agoniju....

Neobična tišina....

~ Hej.... Da li si se ikada trudio toliko jako da vidiš ono što želiš da vidiš? Tako da završiš slomljen na sve to.... Jesi li?

Ostao sam opet tih.....

~ ove oči.... Jesu li... Ovo moje oči?

- D-Da....