1. _Neon_black
Ljudi često, u svojoj zabludi, pomisle da su oni heroji sveta. Ali svako biće, svaki um, ima svoje mišljenje. Svaka priča ima svog negativca. Ako smo heroj u jednoj priči, u drugoj smo neprijatelj. Treba biti dobar prema sebi, ali i svima takodje. Iako je to nemoguće, treba da pokušamo da budemo junaci u svakoj priči. Ako ne to, onda neki likovi u pozadini, likovi sa dobrim namerama. Neko na koga će pomisliti bez gorkog osećaja u ustima i mučnine u glavi. Zivot je jedan, i u njemu treba da uživamo. Leptiri žive vrlo kratko, neki samo jedan dan. Ali oni ceo svoj život rade i razveseljavaju druge svojom lepotom i čežnjom. A crni leptiri? Kažu da su oni nosioci smrti. Ja u to ne verujem jer, ako iko nosi smrt, onda su to ljudi. U svojoj duši.
Polako sam ustala i sporim koracima se približila staklu. Zurila sam u tog stvora i kao da je i on sam osetio moj pogled, jer se okrenuo i uperio svoje tamne oči išarane bojom krvi, pravo ka meni. Ritam mog srca je sve više odzvanjao u mom umu dok su njegove oči sada bile fiksirane na meni. Nije mi bilo potrebno mnogo da razumem šta je on želeo, da shvatim da gledam smrt u oči... To je jedino što postoji iza ovog stakla, koje je sada delovalo nepostojeće i beznačajno. Gubila sam se u tim očima, u tom iskrenom i zlom pogledu pre nego što se začulo zvonce, i lanci koji su ga držali u mestu su završili na podu uz glasan tresak. Nije obraćao pažnju na čoveka u prostoriji, kao da nije želelo da prekine nešto što se događalo, nešto što ni ja sama nisam razumela. Njegovi trmi, spori koraci i njegove oči boje smrti su me hipnotisali, ne dozvoljavajući da pomerim ni jedan mišič. Na trenutak, u tom pogledu, bilo je nečaga ljudskog, nečega što je pokušavalo da izroni na površinu, ispliva iz reke krvi u koju je tekla samo smrt. Prislonio je belu ruku sa dugačkim, tankim prstima i oštrim kandžama, na staklo. Nesigurno sam spustila šaku naspram njegove osećajući hladnoću u trenutku kada sam dodirnula glatku površinu ali i toplotu koja se širila mojim telom... Zadržala sam dah osećajući se tako malo i jadno naspram ovog stvorenja dok su mi noge klecale od straha i naleta osećanja koja su se svakog trenutka, sve jače sudarala i preplitala.
