Krojač njene sreće

1. "Mislila sam da se upoznate,ako želiš?"

Obmotavam prste oko ručke na vratima i guram ih.Kiša odmah pronalazi put do sivog sjedišta i ono postaje tamnije.

"Sama ću,u redu je."-tiho govorim taksisti i izlazim.Ruku položim na mokro i hladno staklo te zatvorim vrata žutog automobila.

Kad otvorim spremište ugledam ogroman sivi kofer i svjesna sam da nemam snage sama da ga iznesem,te ga samo guram do ivice u planu da ga na kraju uhvatim.Veći dio kofera viri izvan auta te brzo prislanjam ruke na njega u pokušaju da ga uhvatim.Posljedice previše slabog apetita i jednog obroka poslednjih dana se pokazuju i kofer pada.Tupi zvuk začuje se nakon što cijeli dotakne pod,a zatim ga kiša obloži.

Skupim svu snagu da ga podignem ali odlučujem da ga vučem pomoću ručke koju izvlačim iz istog.Ustvari ne postoji druga opcija,ne bih pomgla da ga nosim.
U trenutku kada zatvorim vrata spremišta auto se odvozi poprskavši me sa još par kapljica kao da kiša nije dovoljna.
Polako se odaljava i nestaje te krećem dvospratnoj bijeloj kući sa mnoštvo velikih prozora.
Cijela sam potpuno mokra dok vučem ogroman kofer za sobom i prelazim preko ogromnog dvorišta.Velika kuća i svi detalji na njoj me uopše ne oduševljavaju i ne dajem im ni malo pažnje.Točkovi i beton u dodiru stvaraju hrapav zvuk koji para uši ali ga slušam kao nešo najnormalnije.

Polako stižem do polukružnog bijelog stepeništa koji vodi do natkrivenih vrata kuće.Počinjem da vučem kofer te on sad stvara glasan zvuk i imam osjećaj da se kofer lomi.
Sada već mokra do kože stižem do mjesta zaklonjenog od kiše.Prislanjam ruku na zvono i začujem prigušeno zvono iznutra.Malo se kajem što nisam ponjela kišobran. Žena će se pokajati što me pozvala kod sebe kada me ugleda mokru i pokislu.Ostavila sam kofer na vrhu mokrih stepenica i to ima posljedice.Kreće da pada ali ja, sa kasnom reakcijom, dotrčavam i nespretno ga hvatam na trećoj stepenici.

U trenutku kada ga vraćam na suvo vrata se otvaraju.Ugledam nisku plavu ženu ošišanu na paž, koja mi je u poslednjih par dana postala poznata.Izgleda drugačije i primjećujem da na sebi ima trenerku,a ne pantalone ili usku suknju kao ranije.

"Uđi.Draga, bolje da sam došla po tebe,potpuno si mokra"-kaže iznenadjeno i uvlači me u topao hodnik kuće.Meni je zapravo drago što je nisam mučila da dolazi po mene.Ništa mi ne hvali što sam došla taksijem,osim što sam mokra.Ona bi sigurno ponijela kišobran.
Savladava se i više nije iznenadjena.

"Dobro došla"-govori tiše i blago se smiješi.
Sa velikom mukom unosi kofer dok neprijatna tišina vlada medju nama.Želim da sjednem ili još bolje legnem.Umor me savladava.

"Drago mi je što si prihvatila da dodješ. Biće ti lakše ovdje,vjeruj mi"-govori nesigurno.Mislim da bi meni trebalo da bude čudno što se useljavam i namećem ljudima koje ne poznajem,a ne njoj.

"Već sam ti rekla da imam dva sina.."-započinje,a meni se dogadjaj od prije par dana vrti u glavi...

"Dušo,ne možeš sama da živiš ovdje.Nemaš novca,ne možeš da brineš ni o sebi,ni o stanu."-progutala je količinu pljuvačke-"Dođi kod nas.Prijaće nam svima promjena,a i biće ti lakše."-uhvatila me za dlanove-" Radićeš druge stvari i preboljećeš to mnogo brže nego sama u ovom stanu,gdje sve podsjeća na njega"-nježno me gleda dok se niz moje obraze sliva novi talas suza.Pruži ruku da ga obriše ili osuši ali nove zamjenjuju stare,iste sekunde.

"Ne"-započela sam te pročistila grlo i nastavila tiho-" ne želim da smetam Vama i Vašoj porodici.Snaći ću se u svakom slučaju"
Nekontrolisano sam pustila jecaj nastvaljajući da plačem dok mi je uputila pogled zbog persiranja.

"Nećeš nam smetati,zaboga! Imam dva sina,dobro će im doći promjena.Lijepo ćete se slagati.Hajde..?"

Posmatra me molećivo čekajući da odobrim ovo.Dok ćutim i posmatram ovu ženu tražim razlog da stvarno učinim to.Nemam nikakve nade ili cilja da bih se borila za opstanak.Ako ga tako mogu nazvati.