Mona Lisa smile

Chapter 19.''After all these years..''

- Pobogu, Christina! - omalena ženica podvikne na četvorogodišnju devojčicu ispred sebe. Devojčicine smeđe kovrdže, i duboke plave oči, izuzetno podsećaju na njenu majku - samo što je njena majka imala mnogo tužnije, sanjarske oči. Njen melanholični pogled bio je prikovan za devojčicu koja je trčala po plaži. Bosim stopalima gazila je po mokrom pesku, i povremeno se sagnula da pokupi koju školjku. 

Njena majka se spusti na stolicu na razvlačenje i uze knjigu u ruke, posmatrajući Sunce koje je nestajalo za horizontom. Zalazak Sunca znao ju je podsetiti na prošlost, na leta provedena na imanju. Prošle su tolike godine.. Skoro pet godina kako je odsečena od sveta. Čak se i porodila u svojoj kući, uz pomoć komšinice koja je bila medicinska sestra. Odbijala je da je vode u bolnicu, iako je znala da će time ugroziti i sebe i dete. Ipak, prošlo je sve u najboljem redu, rodila se malena Christina i ulepšala njen život na najlepši mogući način. 

U mnogo čemu, Christina je podsećala na svog oca. Imala je njegov karakter, i osećaj za pravednost, iako je imala tek četiri godine. Majčin je imala samo fizički izgled, i ništa više. Ipak, osećala je toliku povezanost s njom, tako da bi dala i život za nju. Nikada nije pomislila da ikoga može toliko voleti. Osim njega  i Christine.
Sve u vezi Christine podsećalo ju je na njega, čak i njeno ime. Dugo je razmišljala kako bi dala devojčici ime. Računala je da će roditi sina, i želela ga je nazvati Henry, po ocu, ali malena devojčica sve ih je iznenadila. Rešila je da dete ima ime oca, iako je žensko, i odlučila ju je tako nazvati.

Protekle godine ostavile su traga i u njenoj ličnosti, ali i na njen izgled. Ulazila je tek u dvadeset i šestu godinu života, ali se osećala mnogo starije. Prestala se smešiti, osim kada bi je Christina nasmejala. Drugi razlog osmehu, osim svoje ćerkice nije imala. Više nije imala svoje prepoznatljive smeđe kovrdže, kosa joj je bila sasvim ravna, sa ispucalim krajevima. Jednostavne, stare haljine koje je svakodnevno nosila, samo su još više prinosile tome da izgleda još starije.

Hladnoća u njenom srcu, i gorčina koju je osećala svakog dana, iščezla je prvi put kada joj se Christina nasmejala. Tada je shvatila da joj je njen osmeh dovoljan da ona bude zauvek srećna. Nije ona imala puno razloga za biti srećna. Njena sestra bi joj se povremeno javila sa po kojim pismom, u kojim bi je uveravala da je dobro. Nekad bi je i posećivala sa mužem i ćerkicom, i to bi bili izuzetno svetli dani u njenom životu. No, u poslednjih mesec dana nije dobila ni jedno - jedino pismo, i upitala se šta se dogodilo njenoj sestri.

Odjednom, Christina dotrča do nje, i spusti svoje malene ručice na knjigu koju je njena majka čitala. Devojka spusti knjigu u krilo, i upita.
- Šta nije u redu, dušice? - Njena ćerkica zatrepta nekoliko puta svojim dugim trepavicama.
- Neki stranac je tamo. - uzdahnula je duboko devojčica, i skočila u majčino krilo. Žena obgrli devojčicu i zagleda se u daljinu.

Iz magle, izdizala se tamna silueta muškarca. Bio je prilično visok, i dobro građen, no nije mu mogla videti lice. Kako se sve više približavao, devojka spusti Christinu na zemlju i uze je za ručicu, krećući se ka figuri koja se izlazila iz magle. Neodoljivo ju je podsećao na nekog, nekog tako bliskog, a opet, tako dalekog. Sličio je nekome koga je znala, a opet je bio tako drugačiji.

Kada su se našli oči u oči, sa razdaljinom od samo nekoliko centimetara, devojka prepozna lice čoveka koji je promenio njen život na njoj neverovatan način. Ona stegnu jače ćerkinu ručicu, i onda pokuša da zadrži suze. Promenio se, godine su ga promenile. Nije to više bio onaj muškarac kog je volela pre šest godina. Ispred nje je bio muškarac u kasnim tridesetima, nežnog osmeha, i pitomog pogleda. Jedina stvar koja se na njemu nije promenila - jedina stvar po kojoj ga je prepoznala, bile su njegove plave oči, poput okeana. Znala je često noćima razmišljati o njemu. Kako izgleda, koliko se promenio, da li je drugačiji? A sada je taj njen 'čovek iz mašte' stajao pred njom, a ona je bila ukipljena, i samo je tupo piljila u njega, sve dok je Christina nije povukla za suknju i upitala.
- Mama, ko je to? - 
Nije bilo nikakvog načina da joj kaže istinu. On je ćutao, a isto tako je i ona. Primetila je kako se njegovo lice naglo smrklo kada ju je devojčica oslovila sa 'mama'. Mogla je i pretpostaviti šta je sve prošlo kroz njegovu glavu u tom trenu, ali nikada ono što je bila istina - da je ta devojčica njegova ćerka. 
I iako je trebala nešto da mu kaže, samo je ćutala. Nije bilo reči koju mu je mogla reći nakon svih ovih godina.