Mona Lisa smile

Chapter 3.''Endangered.''

Dok je stajala u sobi, beznadezno se osvrcuci, dosao je jedan vojnik kojeg nije ranije videla, i puskom je poterao napolje.

''Schnell!'' - rekao je.''Brzo!'' - Posla je niz stepenice sa onoliko dostojanstva koliko je mogla da prikupi, ali niz obraze su joj tekle suze, a na dnu stepenista vojnik joj stavi vrh puske na celo. A iznenada se onda zacu urlik, glas coveka koji ce sledeceg casa posejati uzas. Vojnik poskoci, onaj isti covek koji joj se jutros obratio na savrsenom engleskom.

Sada je besneo na vojnika tako kontrolisano ledenim glasom da je covek upadljivo zadrhtao, a onda se okrenu i nakloni Mo u znak izvinjenja, pre nego sto je istrcao iz kuce. Komandant je zalosno pogleda, duboko uznemiren ovim dogadjajem. Uprkos svom nameru da izgleda smireno, on je video da ona drhti.

''Izvinjavam se zbog neverovatno ruznog ponasanja mog narednika, gospodjice. To se nece ponoviti. Mogu li vas odvesti do kuce?'' 

Klimnula je glavom, zahvalna sto je oterao narednika. Ovaj joj je mogao pucati u celo iz ciste zabave, i od te misli joj se zavrte u glavi. ''Hvala.'' - prihvati ona hladno. Bila bi to duga setnja, a vec je iscrpljena. Plakala je dok se pakovala, i osecala se potpuno izmozdenom dok je ulazila u dzip, a on upali motor dok ih je nekoliko vojnika posmatralo.Zeleo je primerom da pokaze stroga pravila koja im je vec postavio, objasni on.

Zabranio im je da dotaknu lokalne devojke, da pucaju u zivotinje iz zabave, da idu u grad pijani. Moraju se kontrolisati u svakoj prilici, ili ce se suociti sa njegovim besom, a mozda ce ih vratiti u Berlin da ih posalju negde drugde. I svi su mu obecali da ce se pokoriti.

''Ja sam komandant Christian fon Mainhaime.'' - tiho joj rece.''I veoma smo vam zahvalni sto cemo moci da koristimo vas dom. Veoma mi je zao sto vam smetamo, i sto ste sigurno nesrecni zbog toga.''

Vozio je niz veliku aleju, i pogledao je sa strane. Rat je vrlo teska stvar. Njegova porodica je mnogo izgubila u prethodnom ratu. A onda je iznenadi raspitivanjem o njenom zivotu.

''Koliko godina imate?'' - jedva prevali sa usana. Izgledao je prilicno ljudski, uprkos uniformi koju je nosio, ali ona ne dozvoli sebi da zaboravi ko je on i za koga se bori. Podsetila je sebe da jednostavno ima duznost da bude fina prema drugima, bez obzira ko su.

''Napunila sam devetnaest proslog meseca.'' - suvo mu odgovori, cudeci se zasto se on raspituje. 

''Mogu li znati vase ime?'' - uctivo je upitao, trazeci njen izgubljeni pogled.

''Ja sam Mona Lisa. '' - odgovorila mu je, premda nije zelela da ima nikakav kontakt s njim. On je neprijatelj - uveravala je sebe.

''Znate, u vas dom cemo smestiti ranjene vojnike.'' - zapoceo je novu temu.'' Vase stale ce biti odlicne za moje ljude. Farma daje dovoljno hrane. Nazalost...'' - on se izvinjavajuci nasmesi dok su se priblizavali kucici, gde je Clodette cekala prekrstenih ruku.''.. za nas je ovo idealna prilika.''

''Blago vama.'' - kiselo odvrati Mo. Za nju je bilo daleko od idealnog. Bile su okruzene gomilom Nemaca usred Drugog svetskog rata.

''Zaista jeste.'' - gledao ju je kako izlazi iz auta i pozdravlja se sa Clodette.''Laku noc, gospodjice.''

''Laku noc komandante.'' - rece ona, ali nije mu zahvalila na voznji, i nije mu rekla ni rec vise dok je ulazila u kucicu koja ce joj sada biti dom.

(...)

Mo je nekoliko dana nakon toga odlucila da proseta, u povratku sa farme, a onda ugleda grupu vojnika kako vicu i urlicu na staroj, prasnjavoj stazi blizu stala. Ona upita sta se desava, ali nije zelela da im se priblizi. Svi oni su predstavljali mogucu opasnost, i uprkos svom americkom drzavljanstvu koje ju je cinilo neutralnom, ona im je bila neprijatelj, a oni su predstavljali snage okupatora. Videla je da se necemu smeju i vec je htela da nastavi ka kuci, kada ugleda kotaricu punu jagoda prevrnutu kraj staze.

Kotarica je pripadala njoj, a jagode je Clodette cesto brala, jer ih je obozavala. I tada je znala. Igrali su se kao macori sa malim misem, sitnim plenom koji su vrebali i mucili. Bez razmisljanja je pozurila ka njima, u izbledeloj zutoj haljini u kojoj je izgledala jos lepsa pod blistavim suncem. Kosu je uplela u dugu pletenicu i dok se priblizavala grupi prebacivala ju je preko ramena, a onda je zanemela pred prizorom. Clodette je stajala, pokidane bluze, otkrivenih grudi, pocepane suknje koja joj je klizila sa kukova dok su je dodirivali i vikali. Dvojica su je drzali za ruke, dok ju je treci ljubio.

''Prestanite!'' - povika ona na sve njih, pobesnela od prizora. Clodette je bila njenih godina,bila je previse mlada, a kako su se jedna drugoj poveravale, znala je da je i dalje devica.

''Smesta da ste prestali!'' - viknu ona ponovo, ali oni se nasmejase. Zgrabila je cev puske jednog vojnika koji ju je odgurnuo, vicuci na nemackom.

Mo smesta pridje Clodette, koja je stajala lica zamrljanog suzama, ponizena, posramljena i preplasena. Podigla je ostatke njene bluze pokusavajuci da je pokrije, ali je pritom jedan vojnik privukao Mo sa ledja, grubo je stisnuvsi uz sebe. Ona pokusa da se okrene ka njemu, ali on ju je cvrsto drzao, rukama smestenim na njenim grudima. Otimala se, ali on se jos jace pripi uz nju, i ona se tada uzasnuto upita da li ce i nju silovati.

Potrazila je pogledom Clodette, koja ih je gledala uzasnutim pogledom, u tom trenu bivajuci vise uplasena za svoju prijateljicu nego za sebe. Istog trena se prolomi eksplozija pucnja. Clodette poskoci, a Mo iskoristi priliku da se otrgne od muskarca, uz zvuk cepanja, jer joj je stezao zutu haljinu, koja se pokida.

Sada su joj se videle lepo oblikovane noge, i ravni stomak. Brzo je prisla Clodette da je povede odatle, a tek tada shvati da je tu komandant, plamtecih ociju, izvikujuci naredjenja u lavini gneva na Nemce. I dalje je drzao spreman pistolj u ruci i ponovo pucao uvis kako bi znali da ozbiljno misli to sto kaze. Potom ga spusti, uperi u svakog od njih i dalje govoreci na nemackom, i tek tada spusti ruku, vrati pistolj u futrolu i otpusti ih. Naredio je da ih sve strpaju u zatvor, napravljen u zadnjem delu stala.

Cim su otisli, on zurno pridje Mo i Clodette. Oci su mu bile pune bola, i brzo nesto rece bolnicaru, koji se vrati sa dva cebeta. Mo odmah ogrne Clodette, a onda obmota drugo oko svojih ramena. 

''Obecavam da se ovo nece ponoviti. Ovo nisu ljudi, nego zivotinje. Odrasli su u blatu i nemaju pojma o ljudskom ponasanju. Ako jos jednom vidim nekog da vam je prisao, ubicu ga.'' - prebledeo je od besa dok je govorio, a Clodette je i dalje drhtala. Mo je i dalje bila i previse besna zbog citavog dogadjaja, i okrenula se ka njemu sa usplamtelim pogledom pre nego sto su stigli do kucice. Clodette je odmah usla unutra, tako da je Mo ostala nasamo sa komandantom.

''Tako mi je zao gospodjice. Najiskrenije mi je zao.'' - izgledao je kao da to ozbiljno misli, ali njegovi lepi maniri nisu joj ublazili gnev. Celo telo joj se treslo i pozelela je da ga napadne pesnicama. Ali imala je dovoljno razuma da odustane. Komandantu je bilo krivo zbog Clodette, ali mnogo vise ga je uznemirilo ono sto su umalo ucinili Mo.

''Ubuduce cu ih nadgledati. Dajem vam rec kao oficir, i kao dzentlmen. Uveravam vas da se ovo nece ponoviti.''

''Potrudite se da tako bude.'' - odbrusi ona i udje u kolibu, uspevsi nekako da izgleda divno i otmeno onako umotana u cebe, dok ju je on pratio pogledom. Ona je neverovatna devojka, zakljucio je. Nasao je neke njene i Clodettine fotografije u radnoj sobi, koja je sada bila njegova. Posmatrao je jos dugo vrata kolibe, sanjareci o devojci koju nikada nije ocekivao da ce sresti.