Mona Lisa smile

Chapter 16.''Unexpected.''

William je, nakon dolaska u NewYork, kupio stan, u kom je odlucio da zivi sa Mo kada se vencaju. Bio je srecan sto je ima uz sebe. Sve godine provedene u ropstvu, uspevao je da izdrzava jer je znao da ce se, ako prezivi, vratiti svojoj Mo, ozeniti je, i biti srecan s njom. Mastao je o tome kako ce imati porodicu s njom. Dogovorio se sa Mo da vencanje bude za mesec dana. Zeleo je sto pre, a Madelaine ga je ubedila da je mesec dana najbrze sto moze da izdejstvuje, te je pristao.

Jane je zamolila Mo da ostane kod nje dok se ne uda za Williama, kako ne bi stalno putovala od NewYork-a do Lond Islanda. Malo je reci da je neizvesnost za Mo bila najgora stvar na svetu. Strah je ispunjavao njene grudi, i u tom trenu, dok je setala sa Jane ulicama, osecala teskobu sto Christian nije tu, po prvi put nakon mnogo vremena.

Jane ju je uveravala da je sve u redu, da je to uobicajena rutina, pa da ne bude previse stegnuta. Mo je to razumela, no opet se plasila.
- Verovatno i nisi trudna. Ali ipak, bilo bi najbolje da proverimo. - Jane je potapsa nezno po ramenu, dok su sedele u cekaonici.
- Mona Lisa Thompson. - Iz ordinacije izadje mlada zena, mozda u ranim tridesetima. Bila je obucena u belo, i drzala nekakve papire u rukama. Uredno svezana pundja upectljavala je njen ozbiljni izgled, te njenom licu davala cudni izraz. 
Trebalo joj je nekoliko sekundi da registruje da je sestra prozvala njeno ime. Jane ju je gurnula laktom, te se Mo pridigla sa stolice, ispravljajuci svoju izguzvanu suknju. Zalutali pramen kose smestila je iza uha, te krenula u ordinaciju.

Jane je skoro trideset minuta sedela u cekaonici, nervozno krseci ruke. Malo je bilo reci da se brinula za svoju mladju sestru. Uvek su bile povezane, poveravale se jedna drugoj. Imale su tu posebnu sestrinsku povezanost, kakvu je retko ko imao.  Kada je Mo izasla, bila je izuzetno bleda, i imala je gotovo preplaseni izraz lica. Jane je pritrcala njoj, i uhvatila joj ruku, koja je tog trena, bila ledena. Pomogla joj je da sedne na stolicu kraj nje, i dugo su cutale. Jane nije zelela da je pritiska, jednostavno je znala da ce Mo reci sta se dogodilo kada bude spremna.
- Trudna sam. - nakon nekoliko sekundi je progovorila, no sa ni najmanje srecnim tonom. Nije pokazala ni jednu naznaku radosti, koju bi svaka zena trebala da ima kada izgovara te reci. Jane je i shvatila zasto. Ta beba bi joj unistila svaku mogucnost da se uda za Williama.
- N.. ne brini Mo. - Jane promuca, i tada primeti kako dve krupne suze silaze niz Moine obraze.
- Da ne brinem? - glas joj je odjednom pukao. - Kako da ne brinem Jane, pobogu? - uzdahnu ona duboko, te rukavom obrisa suze. Jane nezno polozi ruku na njeno rame.
- William mi ovo nikada nece oprostiti. - rece Mo porazavajuce, i Jane se morala sloziti s njom. I tada, prvi put, Mo je osetila kajanje zbog one noci.
Jane je cutala, i trudila se da nadje reci utehe za Mo. Ali ni najbolje reci utehe sada nisu pomagale. Mo je bila izgubljena u svojim mislima.

Kad su se vratile u Jane-in stan, Mo je odlucila da napise Clodette pismo o svom stanju, i da je moli za savet. Vise nije znala sta da radi. Christiana sigurno vise nikada nece videti, a William joj to nikada ne bi oprostio. Znala je i da ne zeli da skloni to dete, da mu oduzme pravo na zivot. Ali isto tako, nije zelela da bude samohrana majka. Svi njeni strahovi, i teznje da nikada ne dodje do toga, obistinili su se. Bila je sama u ovom trenu kada joj je on najvise trebao.
Nije mu znala adresu. Nije mogla ni da mu pise. Nije znala gde se nalazi, sta radi, da li je ziv. Sve sto je znala jeste da sada nema nazad.

Jane je bojazljivo otvorila vrata sobe u kojoj je Mo bila, te joj rekla da su William i njegova majka tu. To je bila najmanje pozeljna stvar u ovom trenutku. Nije zelela da kaze Williamu. Bar ne sad. Ne pred njegovom majkom. Cim je krocila, primetila je Williama. Krenuo je ka njoj, nespretno okrecuci tockove kolica, a onda joj se nezno nasmejao. Prisla mu je, te ga poljubila ovlas u obraz, te William skupi obrve zbunjeno. Ocekivao je njene usne, no Mo je samo mirno sela prekoputa njega, na fotelju. Madelaine je sedela na kaucu, i ispijala caj, srcuci ga, te je sve vreme pravila neprijatne zvuke. William je bio rasejan, i sve vreme je posmatrao Mo sa paznjom. Jane se ubrzo pojavila, noseci posluzavnik sa kolacima i cajem za Mo. Williamov je vec odavno stajao ispred njega, ali nije ga ni takao. Mo se zahvalila Jane, koja je samo nemo klimnula glavom. U toj neugodnoj tisini, dotrcala je Alice, i skocila u Jane-ino krilo, umiljato se igrajuci sa majcinom kosom. Mo prinese soljicu sa cajem usnama.
- Jedva cekam da dobijem unucice. - ubaci se Madelaine, te iskezi svoje zube, sklanjajuci prosedu kosu na drugu stranu lica. Mo se odjednom zagrcnu, te poce nekontrolisano kasljati.
- Sve je u redu, draga moja? - William polozi ruku na njeno koleno, a ona se jos nekoliko puta nakaslja, te klimnu glavom.
- Gde sam ono stala? - Madelaine odluci da nastavi, iznervirana sto je bila prekinuta. - Da, jedva cekam da dobijem unucice. Nadam se da necete previse odugovlaciti ti i Will. Hocu da to bude brzo. - njen ton je bio gotovo zahtevajuci, i Mo se osetila tako porazavajuce.
- Sta mislis o tome Williame? - Madelaine se obrati njemu.
- I ja jedva cekam da zapocnem zajednicki zivot sa Mo. Deca ce doci vremenom. - on se ljubazno nasmeja, te ponovo baci pogled na Mo, ali nesto u njenom pogledu, govorilo mu je da ona ne misli tako.