Mona Lisa smile

Chapter 8.''Confess.''

Posle toga, Mo je viđala Christiana skoro svakog jutra, bez ikakvih prethodnih planova. On je sada poznavao njen raspored šetnji, i naizgled slučajno bi joj se uvek pridružio. Svakog dana su šetali pomalo, i ponekad bi otišli na reku, a ponekad na farmu. Upoznavao ju je malo-pomalo. Pokušavao je da se upozna i sa Clodette, ali Clodette se uvek trudila da ga izbegne, ne trudeći se da prikrije nezadovoljstvo, jer je mrzela sve što je nemačko.
     Ali Mo je znala da je on pristojan čovek. Bila je prefinjenija od Clodette, iako nije volela Nemce, ništa više od nje. A on bi je ponekad naveo na smeh, koji je toliko obožavao, i željno ga iščekivao, dok bi ponekad bila ćutljiva, i on bi znao da razmišlja o vereniku.
     Znao je koliko je ovo vreme teško za nju. Njen rođendan je došao i prošao. Nije imala vesti od Williama, ni od sestre. Bila je odsečena od svih koje voli; sestre, muža, oca. Imala je samo Clodette, i nikog više na svetu.
       

Christian joj je za rođendan doneo knjigu koja mu je mnogo značila dok je bio na Oxford-u, jednu od retkih ličnih stvari koju je poneo sa sobom. Bio je to izgužvan primerak pesama Ruperta Bruka, i Mo se dopala. Ali to nije bio srećan rođendan. Srce joj je bilo puno ratnih vesti, i bola zbog bombardovanja Britanije. Uskoro su počeli vazdušni napadi na London, i srce joj se cepalo od pomisli na ljude koje tamo poznaje, na prijatelje, Williamove rošake, decu. Christian ju je upozorio da će se to desiti, ali nije očekivala da će biti tako brzo, i nije shvatala koliko će uništenja doneti kada počne. London je bio u ruševinama.

''Rekao sam ti '' - tiho je odvratio. ''Ovde si bila bezbednija. Naročito sada, Mo.'' - glas mu je bio ljubazan, i nežno joj je pomagao da pređe preko neravnina na putu, i ubrzo su seli na veliki kamen. Znao je da ne treba da pričaju o ratu, nego o drugim stvarima koje je neće uznemiriti. 
Pričao joj je kako je kao dete putovao u Švajcarsku, i kakve je nestašluke pravio njegov brat kada su bili deca. 
''Zašto se nisi ponovo oženio?'' - upita ga Mo jednog popodneva dok su sedeli i odmarali se. Osećala je laganu vrtoglavicu zadnjih dana, i nije se osećala najbolje, ali volela je šetnje sa njim i nije želela da ih prekine. Bilo je olakšanje pričati sa njim, i nesvesno je počela da računa na njegovo prisustvo.
    ''Nikada se nisam zaljubio.'' - iskreno joj odgovori, smešeći se, želeći da kaže - 'sve do sada'. Ali uzdržao se. ''To je strašno reći, ali čak nisam siguran jesam li voleo i prvu ženu. Bili smo mladi, poznavali se od detinjstva. Mislim da su svi očekivali to od nas.'' - objasni on, a Mo stidljivo spusti pogled. Osećala se tako opušteno sa njim, da nije smatrala da treba da krije svoje tajne.

''Na neki način, ni ja nisam imala priliku da prvo zavolim Williama.'' - priznade mu jednom, i on je izgledao iznenađen. Stalno ga je ponešto čudilo u vezi s njom, u vezi načina na koji je pričala o Williamu. Sada su njegove sumnje bile razuveerene.
''Nisi ga volela?'' - začuđeno je upita. Mo odrično odmahnu glavom.
''Vereni smo jer su naši roditelji bili dobri prijatelji. Njegovi su me smatrali dovoljno dobrom za njegovu suprugu, moji su želeli da se udam za njega. Tako je sklopljen dogovor. Ali kasnije, kroz vreme, kako sam ga sve više upoznavala, shvatila sam da je moguće da ga zavolim.'' - sada sve zvuči tako jednostavno, pomisli ona, ali tada nije bilo tako. Sve je bilo tako bolno. ''Neko vreme mi je bilo grozno. Zatvorila sam se u sobu, i plakala, moleći da se ne udam za njega. Kasnije sam se pomirila s tim, i zavolela ga s vremenom.'' - lice joj sinu pri samom sećanju na Williama.
''On mora da je sjajan čovek.'' - tužno primeti Christian.
''I jeste. Jedva čekam da se udam za njega.''
''Siguran sam da i on jedva čeka da se oženi tobom.'' Pomogao joj je da ustane, pa su produžili. Bila je tiša nego obično, čežnjivija i plašljivija. Nikada nikome nije to priznala, pa čak i Clodette. I Clodette je bila ubeđena da su se Mo i William prvo zavoleli, pa tek onda odlučili na veridbu. Bojala se da to bilo kome kaže.

Christian se smešio u tišini, ponovo zavideći Williamu, ali svejedno mu je bilo milo što je poznaje. Tog dana dugo su ostali na kapiji. Kao da nije želela da ga ostavi, i po prvi put je na rastanku pružila ruku da ga dotakne, i zahvalila mu se. Pokret ga je zaprepastio i zagrejao, ali pretvarao se da ga ne primećuje.
''Zbog čega?''
''Što odvajaš vreme za šetnje sa mnom, i razgovor.'' - počelo je mnogo da joj znači što toliko razgovara s njim.
''Volim da te sretnem možda više i nego što znaš.'' - tiho je rekao, a ona je oborila pogled, ne znajući šta da odgovori.
''Možda oboje imamo sreće što smo se sreli.'' - nežno je nastavio. ''Neka vrsta sudbine ili usuda. Ovaj rat bi mi pao još teže da nisi sa mnom tu, Mo.''  Zapravo već godinama nije bio toliko srećan, i jedino ga je plašilo saznanje da je gost,  moraće da ode jednog dana, a ona će se udati za Williama, ne znajući šta je on osećao, i šta mu je sve značila.
''Hvala tebi.'' - rekao je, želeći da pruži ruku i dodirne joj lice, kosu, ruke, ali nije bio hrabar ili tako glup kao njegovi vojnici.
''Znači vidimo se sutra.'' - tiho reče ona.

No sutradan ju je uzalud iščekivao, jer se Mo nije pojavila, i to je posejalo kob sumnje u njemu.