Skriveni uzdasi 🔚🔚🔚

2. deo

Dobovanje kiše po krovovima mi nije dalo dugo vremena da zaspim, a kada sam konačno zaspala, sanjala sam samo trenutke koje sam provela u sreći sa svojim roditeljima. Bile su to obične slike secanja na prošle dane: piknik u obližnjem parku, obilazak muzeja ili obična šetnja pored jezera.

Probudila sam se još više umornija nego što sam legla, a glavobolja mi se učinila poput probe vojnog orkestra.

Napolju je još vladao mrak, obuzdan samo uličnim svetiljkama koje su blago sijale.

Ustala sam i saplela se u poslagane kutije koje su ispunjavale sobu i tiho sam opsovala. Pogledala sam u sat na noćnom stočiću i bilo je svega četiri sata ujutru, veoma rano ali, ipak, ležanje u krevetu koji će mi uskoro biti stran izgledalo mi je poput neke ironije.

Otišla sam u kupatilo i odlučila da se poslednji put u njemu istuširam, jer sam se još sinoć u razgovoru sa advokatom pomirila sa činjenicom da ovo više ne može biti moj dom.

Svetlo neonke me je navelo da zažmurim ali sam se navikla na svetlost i lagano skinula svu odeću sa sebe. Ušla sam u kabinu i pustila vrelu vodu, kao da njom želim da sperem svu ovu težinu okolnosti, tuge naslagane poput prašine debljine tri prsta.

Voda mi se slivala niz telo šaljući mi "pozdrav" - zagrljaj sigurnosti.

Preispitavala sam svoju odluku da se preselim kod deke i nane, ali kad bolje razmislim, gde bih i otišla?

Oni su bili od malih nogu moja podrška i sad su me tako srdačno prihvatili kod sebe, ali čega se plašim? Da ću i bez njih ostati kao i bez mame i tate? Moram da prestanem da razmišljam o rastancima jer to je poslednja stvar o kojoj želim misliti.

Učiniću sve da ih usrećim, a sebe moram da dovedem u red. Kukanje ne dolazi u obzir, upisaću se u novu školu, a potom na fakultet u Njujork. Mama i tata bi to voleli.

Prijatelja nisam imala nikad previše, a možda i nova sredina donese i iznenađenje pa se sprijateljim sa dobrim ljudima.

Sa nanom bih vikendom pravila kolače, a sa dekom pecala i pravila roštilj iza kuće.

Dok sam o svemu tome razmišljala, voda je postala već mlaka, tako da sam izašla obavijena parom kao u sauni. Obukla sam bade mantil i pogledala se u ogledalu. Rejčel, od danas počinje novo poglavlje u tvom životu.

Smaragdno zelene oči su me gledale i jedino sam znala da u tom ostvarenju cilja jedini neprijatelj mogu biti samo JA.

***

Nakon par dana

Već par dana sam kod nane i deke i ako sam mislila da su oni divni, pogrešila sam. Oni su predivni. Zapravo, oni su nešto najvrednije što imam u životu. Njih dvoje imam kao uzor kako želim da se osnujem i oformim kao čovek sa svim karakternim osobinama.

Putovanje je proteklo većim delom u tišini. Deka je vozio i pogled mu je bio prikovan za autoput, dok je baka listala neki kuvar i tražila nešto "specijalno" što bi mogla da spremi za večeru. Tipično za moju nanu koja je smatrala da zdravlje, ljubav, sreća, sve ulazi na usta i, verujte mi, da samo probate njene specijalitete, zaljubili biste se i u nju i u njenu kuhinju.

Mada kako smo se udaljavali od Pensilvanije mislim da su samo želeli da mi daju malo slobodnog prostora da mi sve mozak ovo nekako preradi.

Deka je na kraju pod umorom od svega pustio radio u njegovom čuvenom "crnom lepotanu" (gran torinu) i stanica koja je prva bila na listi se zvala 'Buđenje, rokeri'. Nisam neki ljubitelj te vrste muzike ali ipak sam znala skoro svaku pesmu koja je išla. Čudno, zar ne?

Počela je pesma "TNT" od ACDC. I tad sam počela da pevam naglas sa zadnjeg sedišta na šta se deda nasmejao i krenuo za mnom. Nana očigledno nije baš bila u fazonu ludovanja pa je samo zaklopila kuvar i rekla da će praviti "eksplozivnu picu" kad dođemo kući. Nastavili smo da se smejemo i pevamo pesme, dok na kraju ni sama nisam znala kako, zaspala i spavala ostatak puta sve do kuće.

Probudila sam se kad me je deka blagim trešenjem rasanio, i izašavši na filadelfijski vazduh, osetih se slobodnom. Osećaj je bio takav da sam na sve zaboravila, osećala sam se zaštićenom od stvarnog sveta i obavijena ljubavlju nane i deke. Za početak mi je i to mi je bilo dovoljno.

Nakon te prve večeri gde smo jeli naninu "eksplozivnu picu", za okruglim trpezarijskim stolom i pili koka kolu zaista sam promenila svoj život.

Deka i ja smo narednog dana otišli da se upišem u novu školu jer je manje od deset dana ostalo do početka. Sa nanom sam svaki dan pravila večeru, a vikendom sam zaista išla sa dekom na pecanje još pre nego što se rađalo sunce na horizontu.

Upisala sam se u jedan bokserski klub gde ću za par dana početi da treniram jer po pričama mnogih, ovo je "opasan" grad, vredi naučiti ponešto o samoodbrani.

Uveče bismo, kad se konačno vrelina dana svede na podnošljivo, izlazili u vrt iza kuće, sedeli i pili limunadu. Miris cveća bi nam rasterivao dim i miris izduvnih gasova automobila, a prijalo je i to šarenilo našim očima.

Dekine voćke su se na povetarcu njihale, a plodovi zreli mamili uzdahe. Po prvi put osećam da sam okružena porodicom. Majka je stalno bila u vazduhu, a tata na poslu i kad bi bili kod kuce, to su pretežno bile priče o poslu, a poslednjih dana pred njihovu nesreću o kreditu i dugovima. Veoma teške i neprijatne teme, ali ovde, uz nanu i deku, osećam se potpunom i zadovoljnom.

Dok sedim tako na pletenoj fotelji, razmišljam i posmatram deku i baku kako se smeše jedno drugom. Znam jedno, a to je da ljubav i strpljenje mogu sve da reše. Pravi primer imam ispred sebe. Dvoje divnih ljudi koji znaju da uživaju u životu i svojoj ljubavi.