Nakon ručka Bojana sam vratila nazad u salon, zatim sam se uputila kući. Zvala sam Matea ali kako je bio nedostupan, a ja nisam imala čime da se zanimam u gradu, uputila sam se prema kući.
Zaustavim auto pored u dvoristu parkiranog audija i izađem, a prvo što ugledam bila je Tanja i neki muškarac. Pričali su. Videla sam mu samo leđa. Prošla sam pored njih, nisam ni reči prozborila. Tanja i ja smo se posvađale već drugi dan nakon mog povratka i činila sam upravo ono što mi je tražila. Da joj se ne obraćam.
"Ti si bezobrazna i razmažena! Plus si i lažljiva!" Viknula je i naglo skočila sa kauča na kome je sedela.
"Lažljiva?" Upitala sam mršteći se i pogledajući ka njoj.
"Da! Nisi mogla da priznaš tati kako si se spetljala sa tipom koga si srela u noćnom klubu pa si rekla da te je Marko udario!" Zbunjeno sam treptala slušajući za šta me optužuje.
"Nikada nisam tražila dozvolu od oca sa kim ću da legnem, to je samo moja stvar. I, šta se tebe tiče jedan idiot?"
"Sada je idiot?!" Graknula. "Ja nikada neću poverovati da te je udario. Znam vrlo dobro kakva si manipulatorka, glumica!"
"Tanja, šta imaš sa njim?" Ustala sam i sama sa fotelje. Nije valjda bila zaljubljena u Marka? Koža mi se naježi, srce jače počne da udara kada njene oči bljesnu, zatim se bljesak pretvori u mržnju koju ona pokuša da sakrije šakama kojima pokriva lice i trlja slepoočnice.
"Ništa! Nemam, ništa! Bio je lud za tobom! Tebe je hteo. Mene nije ni pogledao. Pomirila sam se sa tim. Sklonila. Ipak smo sestre. Ali... Ti si ga uništila. Mogli su ga ubiti." Suza klizne njenim obrazom, moje disanje postaje sve teže. "Nisi morala tako da ga poniziš. Nisi morala bar da naručiš njegove batine. Unakazili su mu lice, bilo je svih boja po njemu. Nisi morala da slažeš tatu kako te je varao. Nije! Kako te je udario. Nije!"
"Tanja, ja ne lažem. Znaš dobro da ne radim što ne želim. Ja sam želela da se udam za njega, jebem mu. Ali, srećna sam da je ipak na vreme pokazao pravo lice."
"Lažeš!" Ponovo zagrakće i korakne prema meni. Ljuta je. Besna.
"Neću se tebi pravdati. Idi kod njega! Jebite se oboje!" Koraknem prema vratima.
"Tata mi je rekao da ako me vidi sa njim, ako samo posumnja da mu idem - razbaštiniće me." Tanja mi se slomljenim glasom požali.
"Ako je ljubav dovoljno jaka ne treba ti lova, seko!" Iskezim se dok gledam kako joj obazima teku dva tamna potoka.
"Mrzim te!"
"Bolje da me mrziš nego da sebi uništiš život." Okrenem se kako bih otišla. Nemam nameru da gledam te suze. Marko ih zaslužio nije, svesna sam da će i ona to shvatiti vremenom.
"Nemoj nikada više da mi se obratiš."
"Važi."
"Daria!" Pozove me kada me primeti da prolazim pored njih.
"Mislim da si rekla da ti se ne obraćam više." Osvrnem se preko ramena i pogledam je sa podignutom obrvom.
Oči joj bljesnu. "Moram da pričam sa tobom." Kaže, te se obrati tom momku ponovo. "Hvala ti što si me dovezao."
"Nema na čemu, tu sam." Kaže nežnim glasom, ne vidim mu lice ali mogla bih se zakleti da mu je na licu onaj zaljubljeni pogled. "Ja sam uvek tu za tebe."
Zašto smo mi žene tako glupe? Pitam se. Uvek hoćemo ono loše po nas.
Mateo mi zaigra pred očima, pa pomislim kako sam se ja opametila. On je dobar, odličan... Najbolji po mene.
"Šta se ti smeješ?" Tanja vikne pitanje i tada kapiram da su mi usne razvučene u osmeh. "Vidimo se, Tomo." Prođe pored njega i prođe ispred mene. Ja se okrenem i susretnem pogled kojim ju je ispratio.
"Malo je glupa, ali ako je i malo Popovski opametiće se." Namigne mu, nasmejem se i okremem prema kući.
Pa da vidimo šta joj treba od jednog lažova. Ne razumem emocije koje imam za nju i koje me sprečavaju da ignorišem kada mi se obrati.
Dočeka me u hodniku te mi očima pokaže da idemo na sprat.
"Tanja, zar nisi ljuta na mene?" Pitam kada uđem u sobu i zatvorim vrata. Nisam u njenoj sobi bila dobrih nekoliko godina. Mi nemamo sestrinski odnos.
"Izvini. Izvini za sve što sam ti rekla onaj dan!" I opet gledam njene oči kako se ispunjavaju suzama, kako ona iz levog oka prva kane, isprati je druga koja se niz desni brzo skotrlja. "Ja... Ja sam njemu verovala. Htela sam da se suprostavim tati, sve... A, on. On me je odbacio. Rekao mi je da mu promašaj Petrovski nije potreban." Sela je slomljeno na krevet i glavu spustila na ruke. "To boli. Ja nisam pronašaj... Ili?"
"To je lekcija, Tanja. Evo, ako ti je lakše, ja se ne ljutim. Ali, nemoj da si mi nikada više onako nešto rekla. N i k a d a!" Slovkanjem naglasim da to ozbiljno mislim. Ne opraštam dva puta. Ne znam ni sada što prelazim preko onih reči, valjda jer mi je teško da je gledam onakvu.
"Daria, izvini. Ne mrzim te. To sam rekla u afektu. Nikada te nisam mrzela."
"Znam da nisi, kao što me nisi ni volela."
"Ali sam mnogo puta poželela da sam slična tebi. Ti samo sebe voliš!"
Duboko udahnem. "Opet grešiš, ne samo sebe, već najviše sebe. Ali, zapamti, ovo govorim kao starija sestra... Biću kratko ta uloga." Pogleda me odozdo, te zagrize usnu i klimne kao znak da me sluša. "Moraš sebe voleti da bi drugima mogla pružiti ljubav. Ona osoba koja nema ljubavi prema sebi, nema šta dati... Prazna je. Počasti sebe, naučićeš da častiš i druge. Samo, zapamti. Voli sebe. Gledaj sebe. Pazi sebe. To nije sebično, to je velikodušno. Tada ljubavi ima da se deli, rasipa. Ali, na onog ko je zaslužio. Onog ko istu rasipa na tebe. Grešićeš. I, ja sam. Svi smo nekada. Ali greška je lekcija. Kad najviše zavoliš sebe stani ispred ogledala, pogledaj u svoje oči i naučićeš kako gleda osoba koja voli." Gleda me zbunjeno, ali više ne plače.
"I, briši suze." Namignem. "Nije ih zaslužio." Krenem ka vratima, pa se ipak okrenem. "Sviđaš se onom momku."
"Tomi? Ja?" Zatrepće zbunjeno, treptanje ubrzava suze koje ponovo klizaju sa njenih trepavica.
"Jok, ja!" Izađem.
I dok koračam ka sobi opet sam ljuta na Todora, jer je on krivac što Tanji nikada neću biti prava sestra.
"Opet ste se svađale?" Ljilja se ni od kuda pojavi. Bleda. Bezlična. Šta je tata video u njoj?
Kako je ona mogla da zameni moju mamu?
"Naprotiv, okej smo sada."
"Drago mi je. Vi ste sestre, nije lepo da se svađate."
"Da." Klimnem i produžim dalje. Udem u svoju sobu i oslonim se leđima na vrata. Dlanovima protrljam lice. Osećam mučniku. Pritisak u grudima. I, po prvi put u životu ja poželim svim bićem da imam dve devojčice. Poželim da budem majka. Poželim da one budu sestre i najbolje drugarice. Poželim da ih gledam kako se čupaju a onda kod mene brane jedna drugu. Na grdnju odgovaraju sa "igramo se", želim da imaju ono što ja nikada nisam. Ni osetila. O čemu sa slušala, gledala. Čemu sam zavidela.
I neki neobjašnjiv strah mi obuzme utrobu u tom trenutku. Šta ako ne preživim?
Moju crnu misao prekida vibracija u džepu jakne.
"Hej?"
"Kod kuće sam."
"Za petnaest minuta, samo da se istuširam."
"Ljubim te."
***
Mateo zaustavi auto ispred sive kuće moderne gradnje. Razgledam pažljivo jer su mi se oduvek ovakve kuće dopadale.
"Ti ovde živiš?" Pre nego otključa vrata ja ga upitam.
"Kad sam u Srbiji, tu sam." Okrene se prema meni i odgovara mi.
"Koliko ti uopšte novca imaš?" Opet postavljam pitanja bez konsultacije sa mozgom, u principu samo da nešto kažem. Ali, ovaj čovek sve osim jahte ima.
Samoj sam sebi smešna.
"Pitaš onako ili želiš uvid...?" On se zabavlja, smeje se dok gleda u moje lice. Skrećem pogled na okolinu i vraćam brzinski na njega i prekidam ga istovremeno.
"Prodaj je i kupi jahtu." Kad lupam, lupam do kraja.
Glasno se nasmeje. "Ti si ozbiljna sa tom jahtom?"
"Šalim se..." Slegnem ramenima. Pa onda ozbiljno dodam. "U svakoj šali pola istine." Sada se nasmejem pa odmahnem rukom. "Bianki, samo se šalim."
"Znam te, Belisima." Korakne ka meni te prebaci ruku preko mog ramena, poljubi me u slepoočnicu. "Onda sledeći vikend ciljamo prema Azurnoj obali."
"Držim te za reč." Nasmejem se šire. Nisam luda da odbijam nešto poput Azurne obale. Onda opet lupim. "Samo mi nemoj reći da i tamo imaš neki stambeni objekat?" Zezam ga.
"Nemam." I on se nasmeje. "Ulaganje u nekretnine je isplativo, razumeš Belisima?"
"Ja radije ulažem u sećanja i kelnerov džep." Ovog puta ga još glasnije nasmejem.
Uozbilji se. "Volim te, Belisima." Moje oči postanu okrugle a usne širom otvorim.
Jebeno gledam u njega kao krava u mrtvo tele.
"Zatvori ta usta." Tapne kažiprstom ispod moje brade. Smeje se. Jebem li ga, koliko je lep.
Volim i ja njega. Ali... Zašto mu onda to ne mogu reći?
"Stvarno?" Konačno progovorim. Doduše mucajući.
"Stvarno." On se smeje. Zabavlja se. Ljubi me. Podiže me od tla i ne prestaje da me ljubi.
___________________
Samo da vam kažem, lagano krećemo ka zapletu 😉
🖤🖤🖤🖤🖤🖤🖤