Sedim na krevet i prosto ga stežem rukama. Podignem glavu pa je spustim. Udahnem pa izdahnem. Razmišljam ali znam da nema svrhe. Zar će moj život biti ovakav? Živeću ovde i čekaću da on dođe? Moram priznati da budućnost ovako zamišljala nisam, ali Lucifer nije muškarac kojeg ostavljaš, pokušala sam i evo me ponovo ovde, razlika je u tome što ga se ranije nisam toliko plašila kao sad. Digao je zgradu u vazduh!
Cimnem se na zvuk otvaranja vrata, a onda progutam knedlu. Lucifer se namrštio ali nije prokomentarisao ništa. Krenuo je ka meni a ja sam jednostavno ustala, zaobiđem krevet i počešam se za vrat.
- Idem ja prva pod tuš - izmislim i uđem u kupatilo, zaključam vrata i spustim se na pod.
Diši Alegra, samo diši.
Moje tuširanje je trajalo i trajalo, kada mi se koža smežurala od vode rešila sam da izađem iz kupatila. Lucifera nije bilo na vidiku tako da na brzinu obučem pidžame. On voli skup donji veš na meni, voli da ga uništava, voli kada sam u krevetu vamp žena ali ne osećam se tako i nadam se da će me ova plišana pidžama zaštititi.
Moje misli prekida njegov ulazak u spavaću sobu. Odmerio je moju neadekvatnu odeću, on ne voli pidžame, ali umesto da mi to kaže samo se zagonetno podsmehnuo.
- Skidaj se – naređuje mi.
- Neću.
- Skidaj se ili ću te ja skinuti – ponavlja a ja u inat prekrstim ruke na grudima.
- Neću da spavam sa tobom. Ne želim da me diraš, ne želim da mi... Ha! – ciknem jer me u sekundi hvata oko struka.
- Želim da te diram... – govori mi pored uva.
- Želim da te ljubim... – podiže palac i miluje mi vrat.
- Želim da te osetim... - osećam kako šalje topao vazduh na moja osetljiva mesta.
- Moram da te imam i uprkos tvom negodovanju ti ne možeš da mi kažeš ne – hvata me za glavu i grubo me ljubi.
O i te kako mogu da mu kažem ne i reći ću mu ne, ali ne noćas.
Moje pidžame lete kroz vazduh a i moja pamet sa njima. On me je naučio da vodim ljubav, naučio me je kako da ga zadovoljim, pokazao mi je kako želim da budem zadovoljena, on me je oblikovao prema sebi, prilagodio me svom režimu i učionio da ja režim bude i moj.
On zna sva moja osetljiva mesta.
On zna koliko da me pritisne.
On zna kad prestane.
On zna kad da me gurne.
On zna tačno koliko ću da padam.
On me poznaje kao niko drugi jer me je on stvorio.
...
Na zvuk mog alarma ustajem kao da se spremam za bežanje a onda se setim da sam ovde bezbedna. Spremim se na brzinu za posao i izađem iz spavaće sobe.
On je još uvek ovde.
Doručak, novine, lap top kafa.
- Gladna? – pita me.
- Ne. Žurim na posao – ne želim njegovo društvo.
- Beli mercerdesov džip je tvoj, ključevi su pored ulaznih vrata – podiže šoljicu sa kafom, čak ni ne gleda u mene. Odjednom me obuzima bes i ne znam zašto ali došla sam do njega, prosula njegovu kafu preko lap topa i novina i samo se okrenula, nisam želela da vidim njegovu reakciju, dograbim ključeve i izađem iz stana.
. . .
Nemam prijatelje, bar ne one sa kojima mogu da razgovaram o svemu, Linda i Eva su bile moje sve ali njih nema više. Ne mogu da se izjadam, ne mogu da besnim, ne mogu da plačem. Osećam se kao da je sva moja odlučnost i moja snaga ubijena sa njima, a nema ni Lucifera, danas je tu ali znam da sutra neće biti a moja osećanja oko našeg odnosa su pomešana. Nemam kontrolu nad svojim životom – živim gde on želi, radim kako mi on kaže, padamna njega kad god on poželi.
Danas definitivno nije dobar dan za FBI.
- Specijalni agenti Kol i Martinez - prepoznam ih. Čekaju me u holu zgrade u kojoj radim.
- Gospođice Marks – agent Kol mi prvi prilazi.
- Vratili ste se?
- Šta želite?
- Da razgovaramo – pridružuje mu se agent Martinez.
- Želite da znate gde je Lucifer. U redu, daću vam adresu – kažem ozbiljno. Nema šanse da uđu u zgradu ali to je njihov problem.
- Nema potrebe, znamo gde živite – odgovara mi agent Kol.
- Šta onda želite? – pitam ga.
- Vašu saradnju. Želimo da privedemo pravdi vašeg dečka a vi ćete nam u tome pomoći.
Izdahnem jer se agenti ne šale.
- Možemo li da pređemo na ti? – pita me.
- Ne – odbijem.
- Alegra... – iskulirao je moj pogled. Agent Kol se ne šali.
- Očekujemo tvoju punu saradnju – ističe.
- Ukoliko vam je nešto potrebno razgovarajte sa Luciferom. Ne tiče me se njegov život i nemam šta da vam kažem. Ili još bolje... prestanite da me uhodite.
Agent Kol se kiselo smeška i prilazi mi opasno. Očešao je usnu palcem i sagnuo se do mog uva.
- Pomoći ćeš mi... inače... – dunuo je u moj vrat i refleksno ga odgurnem rukom.
- Pretite mi? – povisim ton a on me hvata za ruku i podiže na prste.
- Zbog tog ubice sam ostao bez posla – kaže opasno tiho unoseći mi se u lice.
- Martine smiri se – agent Kol mu šapuće dok pokušava da ga odvoji od mene.
- Pomoći ćeš mi da ga uhapsim i skinem ljagu sa svog imena inače ću da ti zagorčam život – pusta me naglo i zaljuljam se.
Strah od Lucifera? Ovo je bio jebeni strah.
- Prijatno gospođice Marks – agent Martinez me pozdravlja i odvlači crvenog u licu agenta Martina Kola prema izlazu.
Gledam za njima pitajući se u šta sam se to uvalila. Pogledam u svoju ruku koja me još uvek boli, ostao mi je otisak njegove ruke. Zar sam ja ovako slaba?
Stisnem zube i krenem ka izlazu.
- Hej! – viknem za agentima koji se okreću.
- Ne želite da se petljate sa Luciferom jer nemate pojma šta je on sve u stanju da učini, to vam je prijateljski savet, a što se tiče maltretiranja mene... sledeći put se javite mom advokatu kreteni jer ću vas u suprotnom tužiti za uznemiravanje i fizičko maltretiranje! – proderem se glasno na sred ulice.
- Nije ni čudo što ste bivši agenti – dodam zlobno i u tom trenutku znala sam da sam preterala.
Agent Kol kreće ka meni polako ali zlobno, agent Martinez pokušava da ga zaustavi govoreći mu kako nisam vredna toga a ja planiram na koju stranu da bežim a onda se rasvestim da sam okružena ljudima, na zgradama su kamere i sigurno su tu negde Luciferovi špijuni.
- Misliš da si posebna? Jedina žesnka koja mu greje krevet? E pa nisi – kaže mi zlobno.
- Ima vas tuce po svetu, ti si samo jedna od njegovih lutki koje mu služe za razonodu. Koliko provodi sa tobom? Dva dana u nedelji? – ruga mi se zlobno u lice.
- Martine idemo – Martinez ga snažno gura ali on se opire.
- Martine! – viknuo je.
- Gospođice Marks – neko me je pozvao i ugledam poznate momke, Luciferove.
- Mi vas vozimo kući – gleda me značajno onaj sa crnom kosom i kockastom vilicom i samo krenem ka njemu.
- Da li želite sa nama agente Kol? – pitam ga zlobno.
- Kad već toliko želite Licifera možemo da vas povezemo – okrenem se ka njemu a on ćuti, steže vilicu i ćuti.
- Ali upozoravam vas, poslednji muškarac koji me je pipnuo odleteo je u vazduh. Ka-bum – imitiram eksploziju rukama.
- Ne? – pitam ali ne odgovara mi.
- Šteta, ali ne brinite reći ću Luciferu da ste ga tražili, i da ste mi pretili naravno, to obećavam – okrenem glavu i uđem u auto.
- Ha! – cimnem se jer ugledam Lucifera kako sedi mirno na zadnjem sedištu.
Pogledao je u modricu na mojoj ruci i namrštio se.
- Vozi Luk – naredio je tipu sa četvrtastom vilicom.
- A gospoda? – pita ga vozač.
- Rešeno je.
Ja ne pričam, ne govorim i ne dišem jer Lucifer u koga gledam nije moj Lucifer, ovaj Lucifer ima strašan pogled.
...
Luk zaustavljan auto ispred naše zgrade i odmah izlazi, Liucifer se okreće ka meni.
- Idi – kaže mi jednostavno.
- A ti? – bojim se što pitam.
- Brzo ću.
- Lucifere... – zastanem jer je krenuo ka meni, mislila sam da će me poljubiti ali mi je umesto toga otvorio vrata.
- Sačekaću da uđeš unutra, i nemoj da izlaziš dok ja ne dođem – naređuje mi.
- Vidi... oni su FBI...
- Alegra uđi unutra – ponavlja mi ne tako ljubazno.
Stisnem zube, uputim mu pogled i izađem iz automobila, možda ne mogu njemu ništa da učinim ali vrata od automobila mogu i te kako da tresnem.
Ulazim besno u zgradu i od besa jedva se snađem da dodjem do stana – dlan, oko, ime...
On će ubiti FBI agenta! To neće izaći na dobro, to nije običan čovek on je zakon. Ne može to da uradi, ne bez posledica. Juri ga država, žele da ga ubiju, koriste mene da dođu do njega... Ne, ja ne mogu ovako da živim. Okrenem se oko sebe, znam gde drži keš, lažne pasoše, oružje... Donesem odluku u sekundi. Nikad me neće pronaći jer ja neću da živim ovako.