- Dragi Gospode i svi oko njega.
Lucifer je pritisnuo dugme koje je bilo sakriveno iza knjige i čitav zid se pomerio a onda sam ugledala osvetljenu prostoriju veličine sobe u kojoj se nalazi sigurno pedeset komada oružja – pištolji, puške, čudne puške, noževi, oružje koje ne prepoznajem, ali bombe prepoznajem. Sa leve strane bio je keš. Uzmem novac i shvatim da ima po nekoliko svežnja različitih valuta novčanica – evri, dolari, pezosi, jeni, lire, rublje, funte, franci...
- To je keš za nepredvidive situacije – objasnio je.
- Hm.
Pored keša su različite kartice, ima ih dvadesetak a pored njih su pasoši. Krenem da ih otvaram i naravno na svima je njegova slika a drugačije ime i prezime, to i nije toliko čudno koliko je čudna moja slika.
- Ovo sam ja! – ciknem.
Imam... jedan, dva, tri, četiri, pet, šest lažnih pasoša.
- Odakle ti ovo? Ovo je lažno.
- Prolazi kao pravo. To je za ne daj Bože.
- Za ne daj Bože?
- Ukoliko moramo na brzinu da napustimo zemlju.
- Mi? - okrenem se ka njemu.
- Da, vodim te sa sobom – dodirnuo mi je nos.
- Neću da idem nikud sa tobom.
- To je samo u slučaju nužde, ne brini.
- Kakve tačno nužde?
- Pa gledala si filmove.
- O Bože – okrenem se i izađem iz ove prostorije.
Znala sam da mi se ovo neće dopasti, znala sam.
- Jesi li dobro? – pita me Lucifer nakon što je zatvorio tajnu prostoriju.
- Šta misliš? – okrenem se besno ka njemu.
- Imaš tonu oružja u stanu! I keš. I kartice. I lažne pasoše.
- Pa... khm, to je oduvek bilo tu.
- Kako oduvek?
- Od kad sam te prvi put doveo ovde, samo sam pasoše za tebe naknadno nabavio.
- I ja to nisam znala? – nisam znala?
- Sada znaš.
- Što je mnogo, mnogo je. Moram da idem kući – krenem prema spavaćoj sobi mršteći se. Gde mi je dođavola odeća?
Psujem u sebi, negodujem, mrštim se, ma očigledno je da sam nezadovoljna.
- Jesi li dobro?
- Prestani to da me pitaš! – okrenem se ka Luciferu.
- Dobro sam, samo sam ljuta što nisi stolar! – lupim.
Nasmešio mi se i okrenula sam se.
- Zašto ne prespavaš ovde? – prišao mi je s'leđa i zagrlio me.
- Rekla sam cimerkama da ću se vratiti kući, ne želiš da nazovu policiju.
Okreće me ka sebi.
- Zašto? - e sad je ljut.
- Rekla sam im istinu.
- Alegra...
- Šta? Moram sa nekim da razgovaram. Odakle znam, možda ti padne na pamet da i mene likvidiraš?
- To misliš?
Slegnem ramenima.
- Nikad te ne bih povredio. Poznaješ me.
- Ne, ne, ne, ja te ne poznajem.
- Alegra, ma ko god ja bio, ma šta radio, to nije važno jer od trenutka kada sam te upoznao moj život je u paketu sa tvojim. Ti si moja slabost, jedina slabost i nikad se nisam pokajao što si deo mog života. Nikad te ne bih povredio i veoma mi je važno da mi veruješ.
- Znam da me ne bi povredio ali pobogu imaj razumevanja. Nije lako svariti sve ovo. I šta misliš zašto se ovoliko mučim? Još uvek sam ovde Lucifere i budi siguran da to nije zbog straha, ovde sam jer te volim. Uprkos milion razloga koje imam da odem ili te prijavim policiji ja sam ovde zbog onog jednog, zbog ljubavi. Pusti me da se sama priviknem na sve ovo.
- U redu – privlači me u svoj zagrljaj.
Opustim se i izdahnem. Nije lako biti devojka ubice, nimalo.
. . .
Nakon slatkih reči ipak sam prespavala kod Lucifera. Ustao je ujutru sa mnom i ispratio me na posao ali ne pre nego što smo raspravili da kada on bude u gradu ja živim u njegovom stanu, pristala sam. Nemam pojma kako će ovo funkcionisati u praksi ali privikavam se na to da mi je dečko ubica, sigurno ne može biti gore.
Luciferov izbor garderobe za mene rezultirao je time da privučem više pažnju nego inače, naravno da su ljudi iznenađeni jer sam uvek obučena kao klošar, dobro ne baš tako ali ne smatram odeću važnim delom svog života. Da je haljina na meni ubitačna potvrđuje i Brajan. Podignem glavu da mu dam do znanja da znam da me gleda.
- Hej Alegra jesi li kasnije za pivo? – pita me sa smeškom.
O Bože, moj dečko ima sobu sa oružjem. Pivo nije opcija.
- Treba da se nađem sa dečkom, možda drugi put.
- Imaš dečka? – ovo je bilo veće iznenađenja od haljine.
- Da Brajane imam – odmahnem glavom i posvetim se poslu. Neverovatno. Čudan razgovor se završio.
. . .
Znala sam! Tačno sam znala da će moje prijateljice napraviti neku vrstu intervencije zato se nisam bunila kada su me strpale u auto i odvele kući.
- Po stoti put vam kažem da je sve u redu. Dobro sam – spustim torbu na kauč.
- Ja sam sinoć htela da zovem policiju – Eva me ljuta.
- Dušo šesta je godina kako provodim noći sa Luciferom. Neće me povrediti. Osim toga policija ti baš neće pomoći. Luciferova agencija ima prste svuda.
- Vidid... donekle se slažem sa Evom, ne možemo samo prestati da se brinemo za tebe – Linda je stala na njenu stranu.
Razmislim malo i udahnem duboko. Ovo se Luciferu neće dopasti. Uopšte.
- U redu, idemo.
- Kuda.
- Da upoznate Lucifera.
Cure su bile mirne u automobilu i znatiželjne kada sam otvarala vrata zgrade, moram priznati da je ovo čitanje dlana i skeniranje očiju super.
- Izvolite – sklonim se u stranu da bi one prve ušle u skladište.
Ćutala sam dok su cure razgledale i pitala se gde je Lucifer. Na moju sreću nisam se dugo pitala jer je Lucifer izašao iz pravca spavaće sobe i to samo u boksericama.
- Dođavola! – Eva je prva opsovala.
- Meni liči na ubicu žena. U krevetu – i Linda je buljila.
Lucifer je suzio obrve pa pogledao u mene.
A da ti znaš da je zgodan, pričaj.
- Imamo goste, bilo bi pametno da se obučeš – kažem naivno.
- Izvinite me dame, brzo se vraćam – nasmešio im se i vratio se u spavaću sobu.
- Vau – Linda se okreće ka meni.
- Dakle Lucifer zaista postoji – Eva se smeje zlobno.
- Smestite se, odmah se vraćam – krenem za Luciferom.
Uđem u spavaću sobu i zateknem ga kako oblači majicu.
- Izvini ali moraš da upoznaš cure – kažem mu.
- Zašto moram? – okreće se ka meni.
- Jer će zvati policiju ukoliko se još jednom ne javim na telefon.
- Zato je ovo trebalo da bude tajna – uzima paantalone.
- Ne može da bude tajna jer za razliku od tebe ja imam prijatelje i porodicu – kažem malo oštrije.
- I oni su deo mog života, brinu se za mene. Šta je trebalo da uradim?
- Možda da mi javiš – stao je ispred mene.
- Nemam naviku da te zivkam, sećaš se?
- Onda je stvori.
- Vidi... ja im verujem a ti veruješ meni – slegnem ramenima. Razmišljao je nekoliko trenutaka.
- Razgovaraj sa njima, ubedi ih da me nećeš ubiti i sve će biti u redu – dok ne dođu moju roditelji na red ali o tome otom potom.
- Ovo ti znači? – pita me i znam da popušta.
- Da, veoma. Molim te – stavim ruke na njegove grudi i nasmešim mu se.
- U redu – pristao je i poljubila sam ga.
- Hvala, dugujem ti – hvatam ga za ruku da izađemo iz sobe.
- Nemaš pojma koliko.