- I šta sad da obučem? – mrštim se ostacima moje odeće.
- Imaš garderobu u spavaćoj sobi, prva vrata levo – odgovara mi Lucifer dok ustaje.
- Ima spavaću sobu a seksamo se na podu – promrmljam sebi u bradu i krenem ka spavaćoj sobi.
- Gladna? – čujem kako viče.
- Ne! – neću da jedem sa njim. Želim što pre da se izgubim odavde. Otvorim ogroman garderober i pronađem odeću sa etiketama, otvorim drugi i tu je ženska odeća, i naravno moja veličina. Čučnem i pogledam cipele, patike, papuče, sandale, sve isti broj i sve moj. Pomerim se levo i otvorim sve fioke.
- Majko mila! – najfiniji seksi veš u svim mogućim bojama i naravno sa etiketama i gle čuda moja veličina. Ma šta se ovde događa?
Odaberem ono što je najmanje seksi i obučem se na brzinu a zatim se vratim natrag.
Potražim Lucifera i pronađem ga za lap topom.
- Pozovi mi taksi, želim da idem kući.
- Imaš džip u garaži, tvoj je metalik boje, ključevi su ti pored ulaznih vrata – govori mi i ne pomera glavu sa lap topa. To me iznervira.
Poklopim lap top i namrštim se.
- Ne treba mi tvoj džip, niti tvoja garderoba, želim da mi pozoveš taksi. I da, ne želim više da te vidim u suprotnom prijaviću te policiji.
Ispružio je duge noge koje je lagano prekrstio i sklopio ruke na grudima.
- Slobodno.
- Molim?
- Nikad ti neću govoriti kako da živiš niti šta da radiš sve dok ti je jasno da si moja.
- Ostavljam te. Razumeš šta to znači zar ne?
- Alegra nećeš me ostaviti, malo si ljuta i verovatno treba da svariš neke stvari ali u suštini nas dvoje imamo savršenu vezu i ti to odlično znaš.
- Ne možeš znati hoći li ili neću da te ostavim – i zašto je tako miran?
- Mogu iz jednog prostog razloga, jer ne mislim to da dopustim.
- I šta sad? Zaključaćeš me ovde? Ili ćeš mi pretiti da ćeš i mene ubiti? – to bi već bila druga priča.
- Ne budu smešna, možeš da odeš i da dođeš kad god poželiš, ovo je tvoj stan, pokazao sam ti kako možeš da uđeš.
- Mogu da odem? – zašto li mu ne verujem.
- Da.
- U redu – okrenem se ne znajući šta da mislim o ovome ali sigurno ne mislim da se vratim ovde.
- Pre nego što odeš...
Znala sam da ima nešto. Okrenem se ka njemu.
- Šta?
- Ključevi Alegra i uzmi auto ne želim da zoveš taksi – rekao je oštrije.
- U redu! – brecnem se i izađem iz njegovog stana.
. . .
Ozbiljno razmišljm da napustim državu. Dok vozim džip koji je moj a nije moj shvatam da sam u ozbiljno problemu. Kidnapovali su me, pokušali su da me ubiju i u vezi sam sa ubicom a što je najgore to mi uopšte ne smeta.
- O moj Bože ja sam luda.
Ne, završila sam sa njim jer ko zna možda i mene jednog dana kokne.
Moje cimerke još uvek nisu došle kući zato se momentalno bacim na spavanje. Jutro je pametnije od večeri.
. . .
Budi me telefon i odmah se javim.
- Molim? – pričam ali i dalje žmurim.
- Alegra – prepoznam Luciferov glas i odmah se rasanim. Pogledam u telefon i zapitam se odakle ovde moj telefon i od kad je Lucifer upisan kao "Lucifer" i to sa uzvičnicima. Bio je samo On.
- Razmišljao sam i mislim da je vreme da ozvaničimo vezu.
- Molim?
- Šta kažeš?
Prekinem vezu i bacim telefon.
- On je lud – mrštim se telefonu koji ponovo zvoni i odlučim da se javim.
- Ne prekidaj mi vezu nije kulturno.
- Stvarno?
- Da, mislim da svi treba da znaju da si u ozbiljnoj vezi.
- Da tata i mama će biti oduševljeni jer im se ćerka jedinica zabavlja sa PROFESIONALNIM UBICOM!!!
- Ne moraš da vičeš, čujem te odlično.
- Vikaću koliko god želim.
- Dobro viči ali moram ti priznati da sam se bojao kako ćeš reagovati.
- O znači moja reakcija je dobra? – ma je li on lud?
- Mislim da si to dobro podnela.
- Ne želim više da te vidim, niti glas da ti čujem!!!! – vičem kao nenormalna.
- Ne budi smešna, mi smo u vezi.
- O Bože. Nema veze. Ne želim te u svom životu.
- Ni ja ne želim da ti živiš sa prijateljicama ali šta ko mene tu pita?
- Kakve to veze ima sa bilo čim? Slušaj me Lucifere, prestani da me zoveš, ozbiljna sam.
- Da te ne zovem uspavala bi se za posao i dođi večeras kod mene.
- Šta... – pogledam u telefon. - Jebote, zakasniću.
- Čekam te večeras, vidimo se.
- Samo ti čekaj – prekinem vezu i bacim telefon, moram da se spremim.
. . .
Vučem se kao prebijena i na poslu mi je bilo prilično dosadno osim dela sa mojim novim kolegom. Lukas je premešten iz Bostona i delovao je kao fin tip, ženskaroš ali fin. Do kraja dana već je počeo da mi se nabacuje i rešim da stavim tačku na to da on ne bi dobio metak u glavu.
Moram da smetnem s uma milion i jedan problem a ne želim da uplićem cure jer na "ubicu" neće gledati blagonaklono kao ja.
Naravno totalno ignorišem Luciferov poziv da dođem kod njega jer ne želim, u meni ipak preovlađuje zdrav razum.
- Gde si ti nestala sinoć? – pita me Linda.
- Spavalo mi se – slažem.
Provalila me je u sekundi.
- U redu, vratio se Lucifer – priznam.
- Đavo? I tek sad nam to kažeš? – Eva je ljuta.
- Pa... komplikovano je.
- Onda počni da pričaš.
Propadoše u vodu svi moji planovi o ćutanju, nisam im rekla ko je tačno Lucifer, tj. da je ubica ali sve ostalo da. Šta ću? Žensko sa prijateljima.
. . . .
- Ha, ha, ha - Linda se nasmejala pa se uozbiljila.
- Jesi li ti jebeno normalna? Kidnapuju te zbog njega a ti ne ne odeš u policiju?
- Pa izvukao me je, osim toga završila sam sa njim – znam da će je to umiriti.
- On je opasan, ne dopada mi se ovo.
- Ni meni.
- Znam cure ni meni se očigledno ne dopada.
- Ali... – Linda je uporna.
- On želi vezu, zamisli ti to! – priznam.
- Ne znam šta da kažem na ovo, a ti?
- Ne!
- Do skoro si mislila da ćeš se udati za njega – podseća me.
Do skoro nisam znala da je ubica!
- Pet dugih godina – poraženo se uhvatim za glavu.
- Bio je savršen – a sad ubija ljude.
Moj govor prekida Luciferov poziv.
- Nećeš da se javiš? – pita me Linda.
Uzmem telefon i javim se.
- Čekam te ispred tvoje zgrade.
- Molim?
- Siđi odmah ili dolazim gore po tebe – naređuje mi.
- Silazim – kažem kroz zube.
- Moram da idem – stavim telefon u torbu i ustanem.
- Jesi li sigurna?
- Da, biću dobro, moram ovo da rešim. Ne čekajte me.
. . .
Ljuta sam zbog njegovog naređivačkog tona i jasno mu to dam na znanje prekrštanjem ruke ispred njega.
- Musi se u kolima – otvorio mi je vrata i bez reči sam ušla. A bio je tako fin.
Nisam želela iz protesta da gledam u njega umesto toga gledala sam kuda idemo da znam da se vratim ako me ne daj Bože odvuče negde da me ubije. Kao da ću se vratiti ako me ubije.
- Ponašaš se poput deteta – kaže mi.
- Bar ne prisiljavam nikog na "vezu".
- Da li želiš da se zaustavim na sred puta i da te izjebem u kolima jer veruj mi hoću!
Zgroženo otvorim usta.
- Ne mogu da verujem kako se izražavaš a u vezi smo pet godine! I nikad nisi vikao na mene.
- Nikad nisi želela da odeš.
- Zato što nisam znala ko si. Pobogu bio si samo tip kome znam ime i čiji broj telefona imam.
- Nije bilo samo to. Bili smo u vezi, u vezi smo. Nisam jebao druge žene niti si ti spavala sa drugim muškarcima.
- Ovo menja stvari.
- Ne za mene.
- Ne možeš me prisiliti da ostanem sa tobom – to jednostavno nije fer.
- Ko prvo mogu ali ne želim, zato ću ti zabraniti da me ostaviš.
- To je isto!
- Nije – ugasio je auto. Okrenem se kad ono mrkli mrak. Divno. Ko zna gde se nalazimo.
- Ako odem iz tog života i ne čuvam te više ubiće te.
- Molim? – namrštim se.
- Ti si moja jedina slaba tačka. Nemam porodicu, nemam prijatelje, nemam poznanike, imam samo tebe i u toku ovih pet godina puno ljudi je to želeo da iskoristi.
- Ja... – progutam knedlu. - Ne razumem.
- Alegra ti ne znaš ali ja te čuvam od one noći kada sam te upoznao a čuvam te jer te volim.
- Čuvaš me?
- Izađi.
Poslušam ga zbunjeno dok on vadi telefon. Ubrzo iza nas se zaustavi džip i izlaze dva muškarca.
- Ne razumem.
- Ovo su Majk i Rupert, nedostaje još Vil. Momci koliko dugo čuvate Alegru?
- Pet godine i dva meseca – ispalio je tip po imenu Majk.
- Šta? – zbunjena sam.
- Koliko puta su pokušali da je kidnapuju?
Šta? Mene?
- Dvadeset – odgovra Majk.
- Dva... šta? - ne verujem.
- Da je ubiju?
- Osam puta.
- Mene niko ne želi da ubije - okrenem se ka Luciferu.
- Slobodni ste.
- Ti si meta, zbog mene.
Udahnem duboko i sklopim oči. Ovo se ne dešava.
- Ali ne brini u ova dva meseca sam rešio sve, niko više neće smeti ni da ti priđe.
- Hvala ti, sad se osećam bolje – kažem sarkastično.
- Iskreno nisam planirao nikad da ti kažem ali imali smo problem pre dva meseca kad su upali u naše skrovište i to je prouzorkovalo par problema.
- Nikad mi ne bi rekao čime se baviš?
- Ne – rekao je odlučno.
- Nisam želeo da te opterećujem.
- Nisi želeo da me opterećuješ? Ko zna koliko ljudi želi da me ubije zbog tebe a tebi je to ništa!
- Pobrinuo sam se za to, kao što sam rekao nema potrebe da ti zamaraš svoju glavicu mojim poslovima.
- Molim te reci mi da shvataš koliko je ovo ozbiljno?
- U početku, kasnije se navikneš, ne brini.
- Ma ne brinem ja uopšte! Ja histerišem! – viknem glasno.
- Ovo nije normalna situacija! – dodam.
- Znam.
- Nemaš normalan posao! – istaknem očigledno.
- Znam – smiren je.
- Ubijaš ljude.
- Znam.
- I tebi je to normalno?
- Pa da – odgovara jednostavno.
- Kao da pričam sa ovim automobilom.
- Hajde vodim te da jedeš i odgovoriću na sva tvoja pitanja, nervozna si kad si gladna.
Izrebrim ga i sama uđem u auto. Bože pomozi mi, prosvetli me.