Ja sam jedna od osoba koje obožavaju svoje rođendane. Dok sam bila dete imala sam one ogromne proslave, na koje su bili pozvani svi drugari, prvo iz vrtića, zatim škole. Pored njih i pregršt ljudi koje je zvala moja maćeha. Ona je bila zadužena za organizaciju. A, ja? Ja sam obožavala trenutak kada čvrsto žmurim i gasim svećiće. Momenat u kome bih zamišljala želju. Postojao je trik koji mi je otkrila moja dadilja, predivna mlada žena jarko crvene kose. Dok nisam naučila da pišem ona je na papir zapisivala moju želju, ostavljale smo je pod jastuk. Papir bi uvek nestajao dok spavam, a moja želja je čekala nekada narednog dana, nekada par dana kasnije. Sve dok nisam poželela psa, a dobila prelepu haljinicu za balet. Naredne godine nisam pisala želje. Bila sam dovoljno odrasla da shvatim da je tata bio taj koji ih je ispunjavao, dok je to njemu odgovaralo. Ali je te godine imao drugu ćerku koja mu je veselo trčala u zagrljaj. Ja sam bila ljuta...
I dalje sam obožavala rođendane jer je tata tada uvek bio tu. Ujutru bi me probudio pre odlaska na posao samo kako bi mi poželeo srećan rođendan. Pravila sam se kako me to živcira, govorila mu da nisam više beba, niti malena curica... U stvari, živela sam za tih pet minuta kada smo bili samo nas dvoje, bez prilepka kako sam zvala Tanju.
Godine su prošle kako me nije probudio sa čestitkom.
Nakon osamnaestog svega je tri puta bio tu za moje rođendane. Pokloni su redovno stizali u vidu luksuznih letovanja i skupog nakita. Bili su to pokloni koje ja nisam želela, a koje je kupovao samo njegov novac. Ne on.
Za tri dana će opet izostati njegova čestitka, pomislim i to me rastuži, kao da već nisam navikla na to.
Upravo se spremam da idem do grada po namirnice. Imam u planu da pravim tortu. Na internetu sam našla recept za jednu sa nutelom. Ove godine ću imati dva gosta za rođendan i jedini kriterijum mi je da se mom mlađem gostu svidi mojih ruku delo. Čini mi se takođe da sam popravila kuvanje... Poslednji put kada je Mateo jeo moje makrone nije napravio ni jednu grimasu, dodao je bibera i soli. I, nažalost nije komentarisao, ali je pojeo sve iz tanjira. Odlučila sam da mu se svidelo i nisam ga htela dovoditi u situaciju da laže, pa nisam pitala kakva je.
Zaključam kuću i ključ stavim u saksiju koja stoji na prozoru. Proverim još jednom da li sam uzela spisak i novčanik. Makar novca imam... Još uvek.
Kupila sam sve potrebno, zatim otišla na sladoled, prošetala i sada se vraćam kući.
„Poranio je..." Komentarišem sama sa sobom kada ugledam Mateov auto parkiran na mestu gde obično bude. Klimanjem glave pozdravim njegovog vozača dok mi po glavi kruži par pitanja... Ignorišem ih sva i izvadim vreće iz auta i ugledam Rizu. Zaista ne shvatam kako se tako nečujno svaki put stvori pored mene.
„Da vam pomognem, godpođice?" Ponudi mi pomoć i ja zakolutam očima, da preteške su mi ove dve kese.
„Ne, hvala, godpodine." Odgovaram. Lepo sam mu rekla da kada god mi se obrati sa godpođice ja ću njemu sa godpodine. Nikada nisam volela te formalnosti, mi smo potpuno isti. Na sve to sa njim sam jedino mogla prozboriti. Nije ličio na robota – ubicu kao svi ostali tipovi oko Matea.
„Tačno, Daria." Na ozbiljnom licu se jedino oči blago osmehnu.
„Svrati u subotu na tortu." Osvrnem se preko ramena i pozovem ga. Koliko sam ja shvatila on je uvek tu negde, nek se onda barem čovek zasladi. Onda se nasmejem. „Naravno, ako mi uspe." Dodajem za sebe i nastavim putem prema kući.
Baš je danas vruće, pomislim kada dlanom obrišem znoj sa čela. Istovremeno me na hiljade kapljica ledenog znoja oblije jer ugledam Matea kako na terasi sedi sa mojim ocem. U opuštenom razgovoru.
Mateo me prvi primeti i momentalno ustaje. Ignorišem ih oboje, odlazim kao da ih ne primećujem prema ulaznim vratima. Posegnem u saksiju kako bih uzela ključeve i kada otključam spustim kese na pod, naslonim se leđima na zid i ispustim vazduh koji sam sve vreme zadržavala u plućima.
"Daria..?" Čujem Mateov glas, prate ga koraci kojima mi se približava.
Odlepim leđa od zida i okrenem se.
"Zašto si to uradio?" Tiho pitam. Nisam ljuta, ni besna. Samo nisam spremna. "Zašto me nisi makar upozorio? Njega sprečio da dođe ovamo?" Narbajam pitanja dok me on samo nemo gleda. "Zašto si mu odao moje skrovište? Nisi imao pravo na to!"
"Tvoj otac je čovek, ti imaš priliku da se pomiriš sa njim. Daria, ne budi tvrdoglava kada si ti upitanju." Priđe mi polako i kratko me poljubi. "Hajde, ostavljam vas. I, sledeći put zaključaj balkonska vrata." Prođe pored mene i pomerim se sa mesta tek kada čujem vrata koja zatvara iza mojih leđa.
"Zašto si morao da se mešaš, Bianki?" Pitam vazduh dok uzimam kese sa poda. Nosim ih u kuhinju i nekoliko puta duboko udahnem pre nego što izađem na terasu.
Zatičem Todora zavaljenog u moju fotelju za ljuljanje, zagledanog u daljinu. Izgleda kao da me ne čuje, ali kada progovori stavi mi do znanja da je i te kako osluškivao moje korake.
"Što si starija sve više ličiš na mene." Kaže zamišljenim glasom.
"Ne znam da li da se radujem zbog toga." Nabacujem masku ravnodušnosti i činim još jedan korak ka stolici na kojoj je ranije sedeo Mateo. "Zašto si ovde?" Pitam kada sednem, to pitanje kao da ga sazove.
Svoje oči smešta na moje lice i gleda me pažljivo, kao da me proučava. "Da čujem zašto si sve ono uradila, zašto si otišla?"
"Zar je problem reći da se uverim da si dobro?" Cinično upitam. A onda najdenom prasnem. Iznenadim i sebe i njega. Poput sam munje koja propara vedro nebo. "Pa reći ću ti zašto sam vam uništila posao, zašto sam nestala. Jer me je onaj idiot varao, videla sam gole grudi koje mu je slala ljubavnica. Jer me je ošamario. Jer sam htela da zapamti kada je podigao ruku na mene. Eto! Da li si zadovoljan?" Glas mi sa poslednjom rečenicom postaje šapat.
Njegovo lice je ličilo na grimasu koja procesuira ono što sam u brzini ispričala, zatim je postajalo roze, sve više zajapureno. Oči mu je preplavila ljutnja.
"Darija?" Sazove me kroz zamuckivanje. "Marko je tebe udario?"
Klimnem glavom bez želje da išta više kažem. Gledam kako razvezuje kravatu, kako grubo otkopčava dugme na košulji... "Da li... Da li se to ranije dešavalo?"
"Nije."
"Pobogu, Daria, zašto mi to nisi rekla?"
"Jer mogu sama da rešim svoje probleme." Slažem da ne trepnem.
"Zažaliće što se rodio." Todor je promumlao otkopčavajući još jedno dugme. "Moje dete..." Ćutala sam, gledala ispred sebe i ubrzano treptala.
Bilo bi dovoljno kada bi me zagrlio.
"Taj..." Nakon kratke pauze u kojoj sam ja ćutala a on psovao ponovo mi se obrati. Napravi grimasu pre nego što Matea oslovi prezimenom. "Taj Bianki, on ga je onako udesio?"
"Udesio?" Odglumim iznenađenje, blagu zbunjenost. "Ako jeste, hvala mu. Nije pominjao govno od mog bivšeg."
"Jel ti znaš sa kim si?" Opet će početi da mi soli pamet.
"Kad si bio zadovoljan prvi put mojim izborom završilo se tako što sam popila šamar."
"Nisam mogao znati..."
"Ne kažem da jesi. Samo da ne govoriš loše o njemu."
"Biankiji su sa druge strane zakona. Ne želim da se moje ime petlja sa njihovim."
"Onda me se odreci." Slegnem ramenima.
"Inatiš se? Reci mi da se inatiš i da..."
"Ne! Nema inata! Zaljubila sam se. Njemu je za promenu stalo do mene. Imam osećaj kao da me voli... " Priznanjem nanovo šokiram sebe. Voli?
"To sam i ja primetio. Samo, Daria... Nije on za tebe."
"Neka nije, tvoja i moja mišljenja se i tako skoro uvek razilaze. Radiću kako hoću."
"Kao i uvek."
"Sebična sam na tebe!" Dreknem i ustanem sa stolice. "Evo, video si me, dobro sam. Sada možeš da ideš svojoj divnoj porodici. Ćerki koja ne čini greške i svojoj miloj ženi."
Ne odgovori mi ništa par dugih sekundi, onda usledi duboki uzdah nakon koga tiho izgovori: "Tebe je rodila ona koja mi je bila sve. Tebe." Naglasi. Ostvi me da gledam u njegova leđa. Da brišem suze koje su se ipak skotrljale niz obraze i da se pitam šta je time hteo reći.
***
"Hvala ti." Prošapućem u Mateove grudi na kojima ležim. Prstom šaram po od znoja vlažnoj koži.
Bila je to žučna rasprava koja se završila među njegovim plahtama.
"Ne petljaj se u moj život!" Dreknula sam upadajući poput stampeda u njegovu kuću. Sedeo je sa svojim stricem, koji se neprimetno povukao. "Ne tiče te se da li pričam sa svojim ocem ili ne! Nemoj više..!"
"Ne viči!"
"Zašto? Niko ne viče na Biankia, a? Ja vičem na koga ja hoću!" Ja besnim dok je on smiren kao da je tonu čaja od lavande eksirao. "Znači, ne mešaj se!"
"Hoću, jer želim da te gledam kako se smeješ. Ako vidim suze biće od smeha! Jasno, Daria? Mešaću se kad god budem mogao svojim mešanjem da obrišem tugu sa tvog lica."
"Nećeš!" Dreknem, te poput deteta tresnem nogom o pod. A srce mi treperi od njegovih reči, za koje mi njegov pogled govori da su istina. Ali ja trenutno želim da na nekome iskalim svoj bes.
"Hoću." Hrapavim, dubokim i odlučnim glasom kaže.
"E, onda ja odlazim!" Okrenem se... Ali ne načinim ni koraka kada me njegova šaka zaustavi.
"Gde? Nigde ti, Belisima, od mene ne ideš." I, gotovo sam trčala za njim prema sobi sa velikim, udobnim krevetom.
"Za šta se zahvaljuješ?"
"Pa... Zato što si se zaljubio baš u mene." Nasmeje se.
"Onda hvala i tebi." Sada se i ja nasmejem. "I, ono što sam rekao, to mislim. Uvek ću se truditi da budeš srećna."
"A, ja ću verovatno uvek burno reagovati."
"Navićićeš sa vremenom." Poljubi me u teme i nastavimo da ležimo u tišini.
Ko god da je. Sa koje god strane da je, mene se ne tiče. Sada je kasno. Već sam daleko sa njim zaplovila.
__________
❤️❤️❤️