Peti put mi odbija poziv. Zabrinuo bih se da me pre pola sata nije zvala majka i to samo kako bi proverila kada se vraćam jer sa mnom mora da razgovara i ujedno mi napomenula da je Daria došla na večeru.
Da se nije zadavila? Pomislim i nasmejem se pa zatim pozovem još jednom.
Ovog puta mi se javi i to strogo poslovnim tonom. "Da, molim?"
"Daria? Zašto mi odbijaš pozive?" Ustanem sa fotelje i nalivam viski u čašu.
"Vežbam pevanje. Ćao." Drsko izgovori i prekine mi vezu. Sklonim telefon sa uha i gledam u ekran na kome više ne stoji njeno ime. Odmahujem glavom u neverici i grleno se nasmejem situaciji u kojoj sam se našao. Meni pozive ne prekidaju. Meni pravila ne postavljaju. Mene slušaju... Sa njom je sve obratno, i koji vrag sam ja onda nasmejan?
Svakim momentom koji protekne sa tom ženom jasnije mi je što sam se zaljubio. Baš u nju... Jedino u nju.
Iskapim viski i kad žestina skliza niz moje grlo, pozovem je opet.
"Razgovaraćemo kada dođeš, Bianki." Jedna rečenica i zvuk koji označava spuštanje slušalice.
"Da, jebao sam ježa u leđa." Kažem samom sebi, iako još uvek ne razumem najbolje sve te srpske fraze, ova mi se učini pogodnom kada mi Daria još jednom prekine vezu.
Vratim se nazad na fotelju, zapalim cigaretu i uzmem laptop kako bih završavao poslove koji i tako čekaju na mene.
***
Pred sumrak se parkiram pored automobila koji Daria vozi i izađem iz auta. Zvuk talasa koji udaraju u obalu privlače mi pažnju i navode da gledam u plavetnilo koje se spaja sa oblacima u svim nijansama sive, koji nose nagoveštaj nadolazeće oluje.
Vratim pogled na auto i otvorim vrata te sa zadnjeg sedišta uzmem papirnu kesu sa večerom. Kupio sam njenu omiljenu hranu. Uzmem i drugu vreću, poneo sam joj onu njenu kafu iz Srbije, što me sačeka svako jutro kada se kod nje probudim.
Uputim se stazom i smeškam se sve vreme, valjda što ću je videti. Naravno da me dočeka glasna muzika i jako osvetljena terasa. Prilazim terasi nečujnim koracima.
Uzeću te u naručje
Da te čuvam usred zime,
Grijaće te moje tijelo,
Zagrli me, zagrli me...
Sedi ispred slikarskog platna i sporim, lenjim potezima povlači kistom u svim smerovima.
Zagrli me oko vrata
Oluja se diže,
Ne može ti vjetar ništa,
Ako priđeš bliže,
Ako priđeš bliže...
Kosa joj je svezana na vrhu glave i čini crno gnezdo oko koga je umotana šarena marama. Tih sam. Stojim na prvom stepeniku i samo je posmatram. Parim oči prozorom za koji sam siguran da želim da me čeka kod kuće sve dok budem disao.
Ukrao bih sreću za nas,
Kupio bih, nemam čime,
Jedino si moje blago,
Zagrli me, zagrli me...
Poslednje reči zapeva srčano i to me nasmeje.
Još uvek sedi na stolici kada se okrene tako što rukom posegne prema stolu kako bi uzela drugi kist i onda vrisne istovremeno skoči sa stolice. Paleta sa bojama joj padne na pod, zelena i žuta boja razliju joj se po bosim stopalima i isprskaju listove.
"Kakav si ti psihopata!" Drekne dok masira tačku između grudi i krupnim, gotovo okruglim očima seva na mene.
Jebem mu, nisam hteo da je prepadnem, već da uživam u prizoru.
"Ti stvarno nisi normalan! Šta se šunjaš? Jednog dana će mi srce stati! Budalo! U sred sam šume, okrenem se i ugledam nekog kako zuri u mene." Korača ka meni, i sam sam krenuo prema njoj. "Sad me zagrli da se smirim, a onda ću biti ljuta."
Već se zalepila za mene, ruke umotala oko mog vrata a glavu smestila na prevoj između glave i ramena. Slobodnom rukom je snažno stegnem uz sebe, dok onu na kojoj vise kese samo prislonim na njena leđa. Usne spustim na njeno teme, a ona svojima šalje topao dah koji mi ježi kožu.
"Znači, pauza za ljutnju postoji?" Progovorim i osetim kako joj se usnice pomeraju, ali ona ništa ne kaže. Znam da se smeška.
Pesma od malopre počne iz početka.
Ne trebaš mi ništa reći,
Svoju proslost, svoje ime...
Ako ceti biti lakse,
Zagrli me, zagrli me...
"Postoji ako mi to odgovara. Volim kad me grliš." Odmakne se od mene, glavu zabaci pozadi i pogleda me u oči. "Zato me zagrli najjače, možda ću manje vikati." Nasmejem se a ona prste uplete u moju kosu. "I, ne budi smotan iskoristi priliku i poljubi me. Posle ću opet biti ljuta." Poslušam je šta drugo mogu.
Spremno i strastveno prihvata poljubac, jezikom se zahtevno mazi sa mojim.
Ona prekida poljubac. Da se mene pita ljubio bih je cele noći... Opasno mi je nedostajala. Opasno sam se navukao na njen ukus, miris... Njenu blizinu.
"Šta je to?" Pokazuje na kese u mojoj ruci dok smiruje disanje koje je prouzrokovano probuđenom požudom.
Farmerice su mi sve više tesne... Dani bez nje, onda momenat od kada sam je posmatrao, sada njene usne i aroma limuna koja je okupirala moja čula čine me tvrdim, bolno napetim.
"Večera." Slegnem ramenima, pa dodam. "I, kafa. Iz Srbije." Izvije obrvu a izraz lica odaje da razmišlja.
Duboko uzdahne pre nego što konačno progovori. "To znači da ništa nisi imao sa onom kvazi pevaljkom?" Glas joj je bio odlučan, stav ponosan, ali oči su odavale bojazan od odgovora.
"Dobio sam jasna upustva i poštujem ih." Pokušam da se našalim, makar da je razbesnim jer to mi je draže nego da gledam taj strah u zelenim očima.
"Ne zezaj se. Ovo je ozbiljno." Oči joj se sjaje.
"Nisam."
"Dobro, verujem ti." Kaže nakon par trenutaka. Zatim spušta pogled na kese. Miris koji se lagano širi iz jedne, znam da je mami.
"Mogu li?" Posegne rukom i ja joj pružim kesu. Otvori je i onda radosno cikne. "Parmiđana! Mmmm!" Pogleda me srećno, pa onda suzi oči. "Ješću. Tebi ne dam ni zalogaj, samo da znaš." Opet se nasmejem. Možda i ne prestajem.
"Opraću ruke." Kažem, ona me ignoriše. Sedne i počne da vadi hranu iz vreće.
"Požuri i ponesi mi viljušku." Naredi.
"Dobro." Doviknem.
"Jednu! Za tebe nema!" Ona je glasnija. Meni je osmeh na licu. Kažem, ne prestajem da se smeškam.
Kada se vratim vidim da nije čekala već prstima jede, dok joj se rastopljena mocarela razvlači po prstima.
"Kako da budem ljuta kada si se setio moje omiljene hrane i doneo si mi kafu. Znam i da si prvo meni došao." Opet napravi onu tužnu facu gde joj oči sijaju... Odudaraju od grimase koji slaže.
"Nemoj se mučiti."
"Molim?"
"Ne ljuti se kad ti je toliko teško." Nasmeje se glasno, uzme još jedan zalogaj hrane i ponese prema mojim ustima.
"Preukusno je." Govori mi dok jezikom sa njenih prstiju skidam sir i sos. Promuklo prostenje na taj moj potez.
Zatim nastavi da jede u tišini, meni pruži onu viljušku. Ona nastavi prstima.
***
"Sada mi objasni zašto mi nisi rekao da ideš u Srbiju?" Zavali se u svoju fotelju za ljuljanje. Oči joj dobijaju ozbiljnu notu. "Rim? Ozbiljno?"
"Bio sam u Rimu." Pravdam se, jebeno, ja se pravdam! Izdahnem kroz nos, pa nastavim. "Pojma nemam. Nisam hteo, valjda, da brineš."
"Zašto nisam besna?" Pita samu sebe a ja suzbijam poriv da se nasmejem. "A, da! Pevaljka? Bar da je neka lepotica!? Hej, silikonska lutka! Ti bi to da jebeš? Jesi već, jel da? Bože, Bianki! Gde su ti kriterijumi?" Složi gadljivu facu i gleda me kroz nerazumevanje. Kao da joj pričam o kvantnoj fizici.
"Da se ispraznim to je bio kriterijum."
"F u j! Gledaj, ja razumem potrebu. Mislim, moraš se počešati tamo gde svrbi. Ali... Ono." Tobože se strese.
"Ljubomorna si." Razumem je. Osetio sam se isto. Samo ja sam na drugačiji način svoju ljubomoru pokazao.
"Još mi samo reci da je lepa i zgodna." Izazovno dodaje, podiže obrvu i čeka. "Ne smej se, Bianki." Upozorava me.
"Nijedna nije ti." Kažem i ozbiljan sam kao smrt.
"Ne laskaj, rekla sam da na to ne nasedam. Ma koliko mi prijalo."
"Ni jedna nema šta ti imaš i to ti donosi pobedu uvek. Razumeš? Ti si moja Belisima. Jedino." Oči joj bljesnu a lice i dalje čini onu grimasu nepoverenja.
"Evo, topim se." Razvuče usnice u poluosmeh.
"Pauza se završila? Opet si ljuta?"
"Da." Napravi pauzu i za to vreme ja ustanem, izvadim viski iz kese, odem u kuhinju po času, njoj nalijem limunadu i vratim se. Zatičem je sa istom facom. Razmišlja.
"Sreo sam tvog oca. Pitao me je da li si sa mnom." Kažem, pretpostavljam šta je muči.
"Nadam se samo da mu nisi ništa rekao." Oči joj govore drugu priču. Uznemirena je i zabrinuta.
"Nisam." Rekao mi je da te ne uvlačim u svoj svet. Ti si čista. I, ja nameravam da ostaneš takva.
"Dobro je."
"Daria, on brine za tebe."
"Znam. Pogrešila sam, jel da? I, sada umesto da ispravim grešku ja činim jednu za drugom."
"Pozivi ga. Razgovaraj sa njim."
"To je teško. Lako je da budem sa tobom ja, kad sam to od samog starta. Njega ću razočarati... Još više." Proguta suze i ustane. Okrene se na brzinu i ode prema ogradi, rukama se osloni na nju i par trenutaka gleda u mrak. Puštam je da se smiri.
"Vidi..." Ustanem i odem do nje, šake položim na njena ramena i okrećem je prema sebi. Oči joj se sjaje od suza koje ubrzanim treptanjem pokušava da otera. Palcem pobrišem vlažne tragove ispod donjih trepavica. "Daria, nemoj zbog njega. Hajde, zbog sebe. Gledaj, ovo govorim tebi, sada. Koliko god bežala od onog u sebi ne možeš pobeći. A, ti bar imaš priliku da se suočiš sa tim. Hajde, ljubavi..." Priglim je i stegnem snažno.
U tom trenutku zagrmi i ona poskoči u mom zagrljaju, tresne me glavom o bradu tako da mi se zubi sudare.
"U, jebote!"
"Nemoj mi reći da se ti bojiš grmljavine."
"Posledice atmosferskog pražnjenja? Ma daj. Opustila sam se i nešto je puklo. Da mi idemo u krevet?" Uhvati me za ruku i povede.
"Samo, nemaš noćas vajde od mene. Možeš me samo zagriliti. Poljubiti u čelo... Eventualno. Nema seksa, dobila sam." Smeje se i ode da zaključa vrata, iako ova na terasi ostavlja širom otvorena.
__________
❤️❤️❤️