'Ne vidim neki konkretan problem sa vama,možda je neki virus u pitanje. A možemo da napravimo još jedan test.' - rekao je doktor i namestio svoj beli mantil.
'Napravimo sve što treba.'- odgovorio je Dejvid.
'Onda vi lezite tu, ubrzo će doći sestra da vam uzme krvne primerke.'
'Hvala vam.'- rekla sam,a doktor se nasmešio.
'Nema na čemu, brz oporavak.' - blago se nasmešio i izašao iz sobe.
'Do kada ćeš se ponašati ovako?'- razbio je tišinu grubim glasom.
'Uvek.'
'Predugo sam ja bila dobra i naivna, sad je vreme da budem malo loša.' - pogledala sam ga u oči,koje nakon mog odgovora kao da nisu imale zjenice , samo duboki sjaj tame i hladnoće.
Nakon par sati izvadila sam samoj sebi infuziju zato što nisam mogla da trpim ovaj teror ovde satima. Samo što sam izašla na vratima me je sačekao Dejvid.
'Gde ćeš ti? Ko ti je izvadio infuziju?'
'Ne mogu više..'- uzdahnula sam duboko.
'Gospodine Hill,našli smo problem.'- prekinuo nas je doktor.
'Da?'
'U pitanju je maleni slatki problemćić. Čestitam vam, uskoro postajete roditelji.'- sa osmehom je rekao doktor, dok sam ja bukvalno prebledela i nemo pogledala u Dejvida koji je imao blentavi osmeh na licu,a vrlo ubrzo je ludački počeo da skače i dere se po hodniku.
Ja nisam verovala svojim očima. Ozbiljni, grubi zver od čoveka kao malo dete skače u hodniku bolnice i dere se "Postajem tata!"
Došao je do mene i kleknuo je na kolena i zagrlio oko struka,dok je ljubio moj stomak.
'Možete da pređete u genikološku ordinaciju,ako želite da vidite bebu.'
'Odmah idemo.'- uhvatio me je za ruku i povukao.
°•°•°•°•°•°•°•°•°•°°•°•°•°•°•°•°•°°•°•°•°•°•°°•°•°•°
Gledala sam u malenu tačkicu na ekranu. Nešto toliko maleno,a ogromnu sreću i nadu je ulilo za tren u mom životu.
'Peta nedelja trudnoće je u pitanju.'- rekla je doktorka i dala mi maramicu da obrišem stomak.
'Ovu su vam potrebni vitamini za bebu, jedite što više zdravu hranu, ne dižite ništa teško i uzivajte u trudnoći.'- blagim osmehom je sve izdiktirala doktorica,a ja sam se zahvalila.
'Vidimo se za tri nedelje.'
'U redu, hvala vam.' - izašli smo iz ordinacije,a Dejvid je samo posmatrao sliku ultrazvuka i smejao se. Nikad ga nisam videla pre ovakvog.
Na putu do kuće je bio baš raspoložen, čas je gledao u mene, čas na putu.
'Razmišljam da li je pametno da rodim ovu bebu.'- rekla sam,a on je promenio facu momentalno. Isključio se iz saobraćaja i stao.
'Razmišljaš da li da ubiješ moju bebu?' - grubim tonom je pitao naglasavajući "moju".
'Prvo to je i moja beba koliko i tvoja, drugo otac joj je kriminalac, mene su kidnapovali tvoji neprijatelji, mogu tek da zamislim glavna tačka osvete će biti ova beba. Možeš da zamisliš kakav će život imati? Život pun brige, probleme, straha, paranoje. Ako joj se nešto desi ja ću umreti. Neću moći da preživim to, da li ti je jasno?' - nemo me je gledao nekoliko sekundi,a zatim je hladno pogledao na put.
'Shvatam. Ne želiš decu sa kriminalcem, zakaži onda abortus.' - hladnim pogledom je rekao i ponovo se vratio na put.
Nije ni meni lako što ovo govorim,ali ako izgubim još nekoga u mom životu ubiću se. Neću moći da preživim to. Ne ovaj put. Posebno ne bebi. Ko god da je pisao sudbinu mog života strašno me je mrzeo još od samog početka. Tragedija u pičku materinu.
Tu je nastavak! ❤️
Ubrzala sam ovaj put i nadam se da ste zadovoljni i da vam se sviđa.
Šta mislite o poslednim događajima?
Pišite mi!⬇️
Vaša Inna. ❤️