Ispod ulične svetiljke ugledam drvenu klupu, njena zelena boja mestimično je oguljena, a na naslonu su ispisani crnim sprejom nama, slučajnim prolaznicima, nepoznati inicijali. Ubrzavam korak kako bih preduhitrila prolaznike koji su se vrlo je moguće nameračili baš na klupu koju sam u glavi naznačila kao svoju. U ruci mi je hrana koju sam kupila na kiosku brze hrane nekih stotinak metara niže. Krenuli smo prema restoranu kada mi je hrana iz kioska gusto poređanih zamirisala i moje noge usmerila u njihovom pravcu. U drugoj ruci polovina mi je pohovane kuglice, dok se druga na mojim nepcima topi i pruža savršeni užitak mojim čulima.
Smestim se na klupu, leđima nagnem na široku dasku postavljenu kao naslon, i dok drugu polovinu kuglice punjene mlevenim mesom prinosima usnama gledam u Matea koji mi se laganim korakom, savršeno usklađenih dominantnih pokreta primiče. Lice mu je ozbiljno dok se u očima nazire iskra, naznaka osmeha kojim me časti iako je nezadovoljan mojim izborom mesta na kome ću večerati.
Spusti se na klupu sa moje leve strane, laktovima se osloni na kolena i nagne napred licem okrenutim ka meni. Progovara dok gleda u moje usne koje se pomeraju dok zvaćem hranu. "Nisam ovako zamišljao večeru..."
"Nešto joj fali?" Posežem rukom u kartonsku kutijicu u koju je moja hrana spakovana, kažiprstom i palcem uzimam jednu mekanu kuglicu i prinosim njegovim usnama. "Probaj, savršen je ukus. Garantujem da ćeš se vratiti kako bi porciju uzeo i sebi." Dok mu iskra osmeha preuzima više od očiju, širi se licem usne rastvara i zubima ne uzima samo polovinu aranćine već i lagano zagrize moj palac. U dnu stomaka mi se zgrči, a u grudima zaigra od crnog pogleda koji počiva na mom.
"Dobro je, ali..." Izusti kada proguta, prekidam ga glasnim mljackanjem.
"Mmm..." Uživam u hrani, gotovo prostenjem od užitka koji ona proizvodi. "Bianki, razmažen si." Ošinem ga pogledom. "Ako se prepustiš u sitnicama uživaš mnogo, mnogo više nego u stvarima na koje si ti navikao. Taj sjaj, glamur..." Napravim kratku pauzu tek da zagrizem novi zalogaj, pa nastavim da govorim. "Veruj, sve sam ja to okusila. Sitnice nikada nisu bezlične, urežu se u sećanje i mame osmeh čak i kada ti se najmanje smeje."
"Znam ja to, Daria." Uz pogled koji sa oprezom preleti čitavim krugom oko nas, i koji zaustavi na koncu na mom licu on izusti potvrdu mojih reči.
"Onda, uživaj. Evo, podeliću svoju večeru sa tobom." Izmamim mu osmeh, a glavom glatko odmahne. "Nisam gladan, ali hvala." Iz džepa vadi paklicu cigareta i pali jednu, dok mu je pogled na prostoru ispred nas.
"Kažem, razmažen." Šalim se i jedan pogled na moje lice dovoljan mu je da to prozre. Ne znam kako mu polazi za rukom da pored njega imam najopušteniji izraz lica, uživam kao nikada i da mi se utroba grči a srce udara kao da neprestano bežim ispred izgladnele zveri.
"Ti nisi razmažena?" Izgovara kroz dim od cigarete, pitanje protkano ironijom.
"Jesam... Razmažena, sebična... Čoveče, gledaj samo moj život poslednjih nedelja..." Kucnem se par puta kažiprstom po slepoočnici i opet ga nasmejem.
"Kako ti je uopšte uspelo da im onako umakneš?"
"Ja sam osoba sa puno talenata." Namignem. "Ako ti nekada dosadi život koji vodiš osećaj se slobodnim da tražiš savet za nestati, do tada, svoje tajne ne otkrivam."
"Nemamo svi taj luksuz, Belisima." Povlači još jedan dim i cigaretu baca u betonsku kantu za smeće, što ga navodi na kratko ustajanje. Kada se ponovo smesti kraj mene, potvrđujem njegove reči.
"I, to je tačno." Sloboda i jeste jedini luksuz koji ne umeju, niti mogu svi sebi da priušte. Mnogi je sami sebi brane, uskraćujući je kažnjavaju se za dela na koja nisu naročito pokosni. Mnogi su mazohisti koji svoje slobode sasečena krila veličaju, koji život u kavezu vole. Retki su oni za koje ljubav predstavlja slobodu. Voliš koliko si sposoban slobode da pružiš. Sebe i druge.
Nastavim da jedem u tišini a njegov pogled počiva na mom licu.
"Gukni, Bianki." Zatvorim praznu kutiju i okrenem se ka njemu.
"Gledam te samo..." Podižem obe obrve. Gledam te samo... To je još jedan kompliment koji me tako gali.
"Dobro." Slegnem ramenima, glumeći da me ne topi iznutra njegov pogled i reči kojima je propraćen. "Pojela sam. Možemo sad nazad." Ustanem, pa pogledam oko sebe. "Ili da prošetamo?Rođen si ovde, Mateo?" Pogledam ga.
"Zapravo u Palermu. Ali ovde sam živeo dok nisam krenuo u srednju školu."
"Kul!" Razvučem dok mi već u glavi blista ideja. "Hajde da upoznam mesto kroz oči meštanina."
"Obezbediću ti vodiča." Kaže i ja ga uhvatim pod ruku.
"Već ga imam."
"Odbiću te, Daria, ovaj put."
"Dosadan si."
"Ne misliš to..." Privuče me tako što mi oko vrata spuati svoju ruku, a usne nehajno spusti na moju slepoočnicu. I, kao da mu momentalno sine da je taj potez previše blizak i intiman, trgne se. Kratko me pogleda u oči, te bez naznake da će to uraditi pokori moje usne u dugom, strastvenom poljubcu nakon kojeg mi na pameti nije bila šetnja, ili upoznavanje mesta. Jedino krevet. Ili sedište njegovog auta... Ili...
***
Probudila me je vrućina kakva u ovoj kući do sada nije bila. A miris koji je golicao moje nosnice budio mi je apetit kao mirisni kroasani pekare iz susedstva koji su se uspinjali kroz širom otvorene prozore u sobe. Moj jutarnji mir dobio je društvo. Biankia, koga sam upoznavala na drugom nivou.
Dao mi je tišinu uz koju je moja kafa imala smisao. Od njega nije dopirala ni reč sve dok nam u šolji nije ostao samo talog.
Sedeo je zavaljen na onoj drvenoj stolici, sa velikom šoljom u rukama, dok mu je jutarnje Sunce zracima milovalo prsa.
"Imam li tvoju dozvolu da se vratim na jezero? Mislim da opet ne budem oterana?" Upitala sam ga misleći na nedovršenu sliku i onog kretena u odelu. "Fali mi par detalja da završim sliku."
Suženih očiju i gustih obrva koje su se nadvile iznad njih pomnije me pogleda, prstima se počeše po temenu. "Možeš." Jedna jedina reč klizne sa njegovih usana pre nego što ustane a šolju spusti na sto pored. "Danas. Već ujutru neće izgledati kao do sada." Vrati se nazad u kuću. Ustanem i krenem za njim.
"Biću brza." Kratka sam i ja. To jezero ga očito živcira. "Ideš?" Menjam temu kada vidim da sa naslona skida svoju majicu.
"Idem, ja nisam na odmoru." Odgovor mu zvuči kao prebacivanje, ali kada majicu prevuče preko glave osmeh koji mu krasi lice govori nešto posve drugačije. Prilazi mi sa dominacijom tigra u koraku, ljubi me te kada usne makne od mojih progovori. "Vidimo se." Kažiprstom pomiluje moj obraz dotičući mi usne.
"Ciao, Bianki." Viknem za njim.
"Ciao, Belisima."
Na brzinu sam pojela sendvič i otišla ka jezeru i kada sam tamo došla jednostavno je želja da ga naslikam isparila.
"Dugo te je držalo." Zakolutala sam očima na glas komentarišući. I dalje je bilo prelepo, ali moja želja je zašla poput Sunca za oblak. Okrenula sam se i krenula putem kojim sam i došla. Sporo sam koračala razmišljajući o prethodnom danu, zatim noći... O jutru. Pobegla sam ovde od svega što me je podsećalo na život koji sam u Srbiji ostavila, a onda sam se poput igračke predala u ruke onom koji mi je pomogao da deo te prošlosti porušim i njenog aktera bacim u blato. Prigrili sam nepoznato, opasno. Prigrlila sam ono od čega sam bežala i nisam se pokajala kada je kaša u glavi konačno postala mozak.
Čoveka koji je opasnost isijavao, i imao moć da me uništi jednim potezom ruke ja sam tako pustila u svoj život. Kao da mi je pogledom isisao svu pamet pohrlila sam u njegov zagrljaj. Želela sam ga, uzela sam sve što mi je davao. Bez zastajkivanja, bez promišljanja.
"Biće moja letnja uspomena." Kroz osmeh izgovaram, dok već žalim što ga kao suvenir ne mogu zapakovati i poneti nazad u svoj život.
Kada mi ga je život ponovo dodelio, ko sam ja da mu kažem ne?
Čim sam se vratila u kuću dohvatila sam kupaći koji je visio na improvizovanoj žici iza kuće, zatim iz kuće pokupila peškir i mobilni telefon. Trebao mi je razgovor. Na plaži je bilo signala, pa sam neometano mogla da pričam sa Bojanom. Tačnije da mu prepričam poslednja dvadeset i četiri sata.
"Nisam te očekivao ovako rano." Umesto pozdrava Bojan mi se javi sa ironičnom opaskom. Nisam se javljala par dana i naravno da se duri. "Ti uživaj, ja ću da se borim sa tvojim ocem. Shvati da on zna da ja znam gde si."
"Javiću mu se, neće te više smarati." U trenutku donosim odluku.
"Hvala kurcu!" Drekne i ja telefon odmaknem od uha.
"Spavala sam sa Biankijem, opet." Odmah govorim srž situacije.
"Biakijem? Onim?" Tiho, pomalo nesigurno pita.
"Da. Sa njim."
"Gospode Bože, Daria!"
"I planiram to da nastavim sve dok sam na odmoru. Zapravo, on mi je prvi komšija. Doduše, deli nas šuma, jezero i neka velika livada, ali nemam bliže komšije od njega."
"To je kao slučajnost!?"
"Kunem se. Nisam ga proganjala. Nisam toliko poremećena."
"Samo mrvu manje. Jebote, legla si ravno u sa đavolom u krevet." Nasmejem se. Zapravo sam pustila đavola da me pojebe na stolu na kome jedem. "Šta je tebi smešno?" Drekne još jednom.
"Izvini, ne smejem se. Lepo mi je, što si skot?"
"Ovaj skot ti samo ne želi da budeš povređena."
"Neću." Valjda. Neka budem.
"Hajde malo guglaj, pa mi se onda javi."
"Porno zvezda?" Zacerekam se. "Sigurno je porno zvezda pa će Todor da me se odrekne stvarno i onda više nećemo moći da koristimo njegovo ime?"
"Uf!"
"Nego, slušaj sad..." Prepričavam mu narednih pola sata kako smo se sreli, pa odgovaram na pitanja koja samo on može da postavi, koja meni nisu ni na kraju pameti. On kaže da nisu, jer ja pameti nemam.
Nakon razgovora i nakom što se osvežim u moru, vratim se u kuću, spremim i odem u grad. Potrebne su mi namirnice. Takođe, moram pozvati Todora i skinuti ga sa dnevnog reda. Ljuta sam još uvek. Znam da i on jeste na mene.
Zato imam nameru da nabavim novi broj, kojeg ću se otatasiti čim razgovor završimo jer ne želim da me zivka.
I tako, sednem na prvu klupu koja se nalazi u hladovini ipod guste krošnje i zamenim kartice, zatim tatin broj, koji čuvam u glavi ukucam i nakon četvrtog zvona začujem njegov ozbiljan, strogo poslovan glas. "Halo?"
"Daria je."
"Hvala ti Bože, konačno si se setili da se javiš. Gde si?"
"Dobro sam, zdrava, živa... Ostavi Bojana na miru, ne..."
"Ponašaš se kao razmaženo derište!" Besnim glasom me prekida.
"Tvoj sam produkt, tata. Ti si me odgajio, ili si to zaboravio?"
"Daria!" Kaže kroz upozorenje. "Zašto si to uradila? Uništila si život jednom čoveku? Mogla si tako i svoju porodicu uništiti! Razmišljaš li ti ikada o svojim postupcima? Jesi li ti svesna sa kim si šurovala?"
"Ja samo o sebi mislim..."
"Daria, ne luduj! Znaš li kakav si nered ostavila? Jedno je da si se predomislila i rešila da raskineš veridbu, čak i da si ga ostavila pred svim zvanica ja bih ti prećutao... Razumeo bih da ti se dopao neko drugi. Ali ovo, Daria, prevršila si svaku meru. Razočarala si me."
"To si već rekao."
"Marko to nije zaslužio."
"Ne znaš istinu. Ja ti je neću reći jer to znači da moram da dokazujem svoje reči. To nisam radila, niti ću ikada."
"Šta time hoćeš da kažeš, Daria?"
"Veruj dragom Marku. Ma kome god hoćeš. Samo Bojana ostavi na miru."
"Jesi li dobro? Imaš novca? Ako..?" Promeni temu i u glasu mu čujem brigu, koja me naročito ne dotiče.
"Savršeno sam. I sada prekidam. Ćao." Prekinem. Telefon spustim na klupu pored sebe i zagledam se u prazan prostor ispred.
"Sa tim ću se nositi neki drugi dan."
Ali pitanja; ko je on? Šta je istina u koju Todor veruje? Jesam li stvatno izazvala haos u njihovim životima kada sam mu one papire predala?nastavljaju da me lagano žuljaju negde na kraju malog mozga.
________________
💛💛💛