PET MESECI KASNIJE
°•°•°•°•°•Dejvid Hill°•°•°•°•°•
'Gospodine kao da je u zemlju propala.'- rekao je Lucas,a ja sam pomodreo od besa.
'Prokleto je nađite! Jasno?! Ne vraćajte se bez nje inače biće krvi.'- kroz zube sam sve izgovorio,a on je samo nestao.
'Gde si Adriana, gde!?'- lupio sam rukama o sto i uhvatio za glavu.
Nestala je ona. Nestala je i roba. Gde su dođavola više!? Nema je mesec dana. Lepo sam pre govorio. Ne smem da se oslanjam ni na koga u životi jer kad tad te svi napuste. Čak i vlastita senka nestaje u tami. Jednom, samo se jednom ovo desilo. Jednom me je srce prevarilo i ovo se desilo. Lepo sam u svakoga sumnjao, sad sam se lepo i opekao. Verovao sam. Po prvi put u životu sam verovao da sam našao ženu svog života. Da je ona prava. Sanjao sam decu sa njom. Naći ću ja tebe Adriana, onda mi dođeš i objašnjenja, i decu i sve što si obećala. Život ću ti zacrniti. Kajaćeš se što si me izdala. Kako me je lepo lagala. Kako sam joj mogao verovati!?
Poludeću. Ludim.
°•°•°•°•°•°•°•°•°•°°•Pisac°•°•°•°•°•°•°•°•°•°•°
I dok je on kipeo od besa i za sve krivio nju, na odbačenom ostrovu se krila ona. Tačnije nije se krila. Da je bilo do nje ona bi odavno bila njemu u zagrljaj. Negde sakrivena daleko od ljudi. Daleko od njega. Srce joj se lomilo svakog dana sve više. I volela ga je i mrzela. Da je bio sada pored nje ne zna šta bi prije uradila. Ili da ga ubije ili da ga ljubi. Ubijao ju je pomisao da je bila oteta zbog droge. Njegove droge. Ubijala ju je činjenica da on nije došao i spasio je. Očekivala je sve,ali ne i da je ostavi samu među vukovima. Svakim danom je sve više i više gubila nadu da će on doći do nje i spasi je. Mislila je da se promenio zbog nje. Mislila je da je prestao sa tim poslovima. Uzaludno se nadala da je on postao čovek njenih snova. Svakim danom je mržnja u nju rasla. Umela je da odglumi ravnodušnost pred njegovim neprijateljima. Umela je da njima do znanje da će kad -tad on doći do nje i da će tad biti teško njima. Umela je sve to čvrstim stavom,ali je duboko u sebi strepila da to neće biti nikad. Uvek bi se setila na onome što ju je otmičar rekao pre nekim mesec dana. "Izgleda da mu nisi toliko bitna kao što misliš." Najgore od svega je što
nije znala da li da se bori ili da bude ravnodušna. Uvek je mislila šta ako dignem ruke i ode sve dođavola. Iako je odavno već sve otišlo dođavola. Stezalo ju je sa leve strane. Na pomen njegovog imena zabolelo bi je toliko da je mislila da umire. Iako je sve u nju odavno umrlo. Umrlo je onog dana kada je shvatila da niko ne dolazi po nje. Bežala je od samu sebe i nije znala da stane. Bežala je od misli, od suza, od bola, od izdaje. Opet je sama. Na taj pomisao osetila je kako se njeno telo lomi na hiljade delića, ponovo i ponovo. Bila je ratnik koji bi se uvek borio. Bila je ratnik koji nije znao da stane sve dok ne izgubi zadnji kap krvi. Bila je ratnik koji bi za njega stao ispred celu armiju. Ali je isti taj ratnik sad duboko ranjen. Leži na zemlji i krvari. Nikog nema da mu pomogne. Nikog nema da ga izleći. Najbitnije njega nije bilo,a ona? Ona je još uvek duboko u sebe verovala da će je ipak on spasiti.
Hejjj!
Evo nastavak je ovde, pa da čujem kako vam se sviđa?
Šta misliti o preokretu?
Pišite mii! ⬇️
Vaša Inna.❤️