Čvrsto zažmurim i kroz zube protisnem pitanje. "Ona je dobro?"
"Da, samo se uplašila." Rizo me pogleda osvrćući se preko ramena. "Ta žena je skočila za njom, zatim Franko za njima. Obe su dobro." Izdahnem zvučno kroz nos, kroz olakšanje.
Jebeno jezero. Okružen sam budalama. Koji vrag je puste da se igra na tom prokletom jezeru?
Kako sam uputio na imanje dočekale su me loše vesti, prvo one vezane za posao, zatim mi Rizo saopšti da je Pia upala u jezero, sa njom i neka žena.
"Gde su?" Upitam dok koračam stazom ka kući.
"Kod gospođe Olivije." Na njegove reči naglo skrenem na drugu, usku stazu koja vodi do majčinog dela kuće. Opsujem kada me po čelu zakači ružina grana obasuta trnjem. "Tamo je i ta žena." Rizo hoda iza mene i govori dok ja pušem besno kroz nos. Besan sam kao ris, njenu majku nisam mogao da zaštitim, sada sam zbog budala i nju mogao da izgubim. Dok koračam, gotovo trčim stepenicama, pokušam da se smirim, i vikanje odlažem za kasnije. Otvaram vrata i puštam ih, pa dok koračam prema izboru ženskih glasova zavrćem rukave svoje košulje. Vrućina mi je, znoj me obliva iako je u kući prijatno toplo. Ja iznutra kuvam.
"Mateo?" Moja majka me iznenađeno pozove dok u mene gleda kao da je videla duha. "Nisam te očekivala još uv..."
"Gde je Pia?" Nanovo sklapam kapke i pitanje istisnem kroz zube, gledajući u nju. Crna haljina i crna kosa vezana u nisku punđu a njeno lice mi se čini mršavije i bleđe nego kada sam je poslednji put video.
"U svojoj sobi, Đulia je sa njom." Mirnim tonom mi saopšti, zatim se blago osmehne i za promenu taj smešak pomiluje joj i oči. "Mateo, imamo gošću..." Glavu okreće u levo i ja pratim njen pogled a žena koja sa peškirom na glavi sedi u velikoj, braon kožnoj fotelji sa nevericom u očima gleda u mene.
"Bianki?" Prozuji moje prezime suženih očiju, zatim usne par puta otvori bez ijedne reči koja ih napusti. I, sam sam u šoku, žena koja je samo tako nestala, prvo iz mog kreveta, zatim i iz države, ne ostavljajući tragove upravo se nalazi u mojoj porodičnoj kući. Zurim u nju par trenutka bez reči, identično i ona mene gleda.
"Vi se poznajete?" Majčin glas nas prekine u zurenju, te je oboje pogledamo.
"Nažalost, da." Daria srdito ispljune, ošine me bledim pogledom i onda se okrene ka mojoj majci. "Drago mi je da smo se upoznale, Olivia. Ali, ja sada moram nazad. Hvala za tuš, papuče i odeću..." Tek kada ustane obratim pažnju na njenu haljinu, lepšava je i... A kada je prepoznam nešto opako i bolno zaigra u mojoj utrobi. "Vratiću vam sve, neki dan." Njen perfektan izgovor italijanskog me ne iznenađuje. Pričala je one noći, u krevetu i na mom maternjem jeziku.
"Samo ja tebi mogu da se zahvalim, to što si ti uradila... Tvoj sam dužnik. I, haljinu zadrži, pristaje ti." Majka se osmehne tužno, dok moje srce abnormalno poskakuje, a da pravi razlog više i ne znam. "A, moj sin će se iskupiti ako je nešto loše uradio... Nadam se da je to moguće." Dodaje na kraju, pogledajući u mene upitno, sa dozom ozbiljnosti i pretnje kao da pred njom stoji Mateo od nekih desetak godina.
"Nije, naprotiv, bio je divan. Učinio mi je veliku uslugu." Široko se osmehne Oliviji, a tim osmehom poliva ulje na vatru koju je one noći u meni zapalila. "Zapravo, više njih." Krupne zelene oči polete kratko na mene. "Nažalost mi je izletelo jer je deo prošlosti od koje sam se na ovom mestu sklonila..." Deo prošlosti? "Doviđenja, pozdravite Piu." Pokrene se i blago njišući kukovim pođe prema vratima, hoda prema meni, očima putuje po meni, identično činim i sam. Dok u meni tinja želja da tu haljinu strgam sa nje. Iz dva jebena razloga.
"Mateo, neka je neko odveze." Olivia mi se obrati, dok Daria dignutog nosa hoda prema meni. Preplanuo ten i rumeni obrazi idealno joj pristaju.
"Pobrinuću se ja za to, bez brige." Na moje reči Daria me prostreli munjevitim pogledom, ali ni reč ne izusti. Prođe pored mene, zaobilazeći me u širokom luku. Sasvim me ignoriše. Hodam iza upijam je pogledom dok mi pantalone postaju sve uže.
"Daria?" Pozovem je kada se nađemo u dvorištu i kada shvatim da ne namerava da stane, već se nameračila prema kapiji. "Daria, stani." Ponovim i zaustavi se kao da sam na daljinskom upravljaču pritisnuo stop. Okrene se brema meni. Vatra joj seva iz očiju dok me gleda kroz bes i još nešto što podseća na onu noć.
"Bianki, ako je Pia tvoja kćerka, a tu negde se skriva i tvoja žena..." Opasno tiho progovara, dok me očima strelja, a onda se lagano osvrne oko sebe, pogledom mi ukaže na svakog od mojih ljudi koji se nalaze oko nas. "Svita ovih ćelavih glava te spasiti neće od mene. Mrzim varalice!" Doda glasnje, zapreti mi kažiprstom te mi okrene leđa, hvatam je za lakat i okrećem prema sebi, tako da joj se telo sudari sa mojim. Držim je tako da ne može da se promakne, mada ona i ne pokuša, već nakosi glavu i gleda me, čekajući odgovor.
"Pia je ćerka moje sestre i nemam ženu." Dajem joj odgovor i gledam kako joj oči bljesnu. "Kao što nemam nameru da se branim od tebe." Slegnem ramenima. Pa, bio bih lud. "Kao što i ne nameravam da ostanem samo deo prošlosti." Nabrajam tiho, promuklo a njoj ironičan osmeh zablista na licu. U mojim je rukama sada druga žena. Ova igra po novim pravilima, a ja nameravam da ih naučim. Nekako, ne smeta mi kada pravila ona diktira jer ta igra pruža obostrano zadovoljstvo.
"Ozbiljno?" Izusti jednu jedinu reč između dva spora pomeranja dugih, gustih trepavica.
"Za sve - da." Popustim stisak na njenij ruci.
"Dobro je. Onda prihvatam da me neko odveze. Hvala." Odmakne se od mene tako što načini korak u nazad.
"Rizo..."
***
"Zašto si joj dala onu haljinu?" Suzbijajući poriv da dreknem ja opasno tiho izgovaram pitanje dok ulazim nazad u dnevni boravak.
"Zato što je svoju garderobu skvasila." Odgovori mi ravnodušnim tonom. Odšetam do mini bara, zapravo do mesta gde je nekada bio, pa se vratim natrag prema majci kada shvatim da u ovoj prostoriji više nema alkohola. A meni je žestina trenutno jako potrebna. "Stoji joj prekrasno, kao što je nekada mojoj Meri." Otužno se osmehne. "Mislim da ju je ona poslala tamo."
"Majko..."
"Pusti me, neka poludim do kraja. Video si je kako se smeje? Znaš kada se poslednji put u ovoj kući mlada žena nasmejala? Kada je prkosno digla nos? I ti i ja, sine, krivi smo za to. Da Pie nema..."
"Nemoj." Kažem i prekidam je dok mi se utroba veže u čvor. Gledam kako joj se oči pune suzama, ali te suze ne kaplju.
"Neka ono prokleto jezero nestane, bar nju sačuvajmo."
"Majko..."
"Ne mogu je držati u kavezu, Mateo. Ali, bojim se. Gledaj, ja sam je danas tamo pustila. Gledaj šta se umalo desilo!" Nemo je gledam. Dve godine gledam kako izgara u bolu i krivici. Gušim se i sam u istom. Možda sam je mogao spasiti... Oboje smo podbacili, ja kao brat. Ona kao majka.
Okrenem se i izađem.
Hodam prema tom jezeru ne obrazirući se ni na šta drugo sve dok ispred sebe ne ugledam vodeno prostranstvo... Zelenkastu vodu u kojoj zrake Sunca nestaju. Gledam u njenu površinu.
"Stvarno ćemo da pecamo ribe?" Meri poskajuje oko drvenog čamaca, dok ga Alesio sprema da ga može pustiti u vodu.
"Hoćemo." Nasmeje joj se.
"Bato, mi ćemo stvarno da ih pecamo. Ali pustićemo ih nazad u vodu, ne možemo da ih pojedemo, molim te!" Okreće se nazad ka Alesiu.
"Tobože, pecamo, Meri. Igramo se samo. Ovde nema riba."
"Imaju samo žabe." Iscerim se, dok se primičem. "Buu!" Viknem pored nje. Poskoči i vrisne, zatim me stane juriti i vikati da sam bezobrazan. Pustim je da me uhvati i ona bude srećna. Puštao sam je oduvek da misli kako brže od mene trči...
Protresem glavom odagnam uspomene. Dovodio sam ovde Piu, pričao joj o Meri... Znam da voli ovo mesto.
Okrenem se nazad, uputim ka vinogradima u nadi da ću gore naći Alesia.
________________
Sviđa li vam se?
❤️❤️❤️