Budim se u svom krevetu. Protegnem se pa zbacim prekrivač sa sebe. Krenem ka kupatilu da se sredim. Umijem se hladnom vodom i pogledam u ogledalu.
- O. Moj. Bože – ugasim vodu i shvatim da imam problem. Ja sam kod kuće, u svom novom stanu, u kupatilu. Sinoć sam bila u skladištu. Sinoć su pokušali da me ubiju. Sinoć su ti isti tipovi ubijeni.
- Sranje – istrčim iz kupatila i krenem da tražim svoju odeću.
Kako sam dospela u svoj stan?
Ko me je je presvukao?
Lucifer. Gde je on?
Hiljadu pitanje mi se roji u glavi dok tražim svoj telefon, pronađem njegov broj i nazovem ga. Broj je bio isključen.
Obučem se na brzinu, zgrabim ključeve i istrčim iz stana.
Ludim, šizim i pizdim dok se vozim ka skladištu. Nešto se dopgodilo, milion pitanja se roji u mojoj glavi i mešaju se sa panikom. Kad sam ugledala da ruše zgradu u kojoj je bilo skladište ostala sam zabezeknuta.
Izađem iz automobila i krenem ka starijem tipu koji mi izgleda kao glavni.
- Izvinite? – obratim mu se.
- Gospođice ovde nije bezbedno.
- Zašto rušite zgradu?
- Vlasnik je odlučio da sagradi novu zgradu.
- Ali možda ima nekoga unutra – tamo su leševi.
- Ne brinite proverili smo zgradu.
- Ali ovde... dolaze lutalice – lupim jer ne mogu da spomenem ubistva.
- Zgrada je proverena, unutra nije bilo nikog, molim Vas sklonite se.
Tip nije imao strpljenja za mene zato udahnem duboko i vratim se nazad. Izvadim ponovo telefon i nazovem Licifera ali i dalje ništa.
Gledam kako ruše zgradu i osećam kao da se ruše moje godine. Mojih pet godina je upravo srušeno.
. . .
Prošle su dve nedelje od kad sam poslednji put videla Lucifera. Njega i dalje nema a moje prijateljice misle da je zauvek nestao, a što je najgore počinjem da verujem da su u pravu. Nema skladišta, nema onih tela, njegov broj telefona nije u funkciji a ja čak nemam ni jednu jedinu uspomenu na njega, ne znam ni njegovo prezime.
- Hej – Eva mi pruža kafu.
- Hvala.
- Ludice utučena si već neko vreme, mislim da treba da pustiš to.
- Zašto nisam mrtva? – ispalim.
- Molim?
- Hteli su da me ubiju, pištolj je bio uperen u moje lice a Lucifer je jedini znao da ću tamo biti sama. On me je doveo kući nema ko drugi – i dalje razmišljam o tome svakog dana. - Mora da je on ubio one ljude.
- Alegra nije te kontaktirao dve nedelje, nestao je.
- Da ali pet godine, bilo je to pet predivnih godina bez ijedne svađe. Imam pravo da znam šta se dogodilo.
- Alegra! – čujem Lindu.
- U trpezariji smo! – vuknula je Eva.
- Linda traže te.
- Molim? – podignem glavu i ugledam dvojicu muškaraca u odelima i sa značkama.
- Alegra Marks?
- Da – potvrdim.
- Ja sam detektiv Santos a ovo je moj kolega Roberts, želimo da pođete sa nama, moramo da vam postavimo nekoliko pitanja.
- Ali... o čemu?
- Krenite sa nama.
Ustanem zbunjeno i pogledam u devojke.
- Da li mi je potreban advokat?
- Ovo je samo informativni razgovor.
Zbunjeno krenem sa detektivima pitajući se šta dođavola žele od mene. Da li znaju za skladište?
. . .
Nalazim se u prostoriji kao sa tv-a, tri zida, jedna strana u staklu iza kojeg ništa ne vidim, vrata, sto na sredini prostorije, ja sedim u jednoj stolici a preko puta mene na druge dve detektivi i jedna kamera.
- Da li poznajete ove muškarce? – detektiv Santos je izvukao dve fotografije i stavio ih ispred mene. To su tipovi koji su pokušali da me ubiju.
- Da – priznam.
- Odakle?
- Pokušali su da me ubiju – kažem.
- Pokušali?
- Da, stajali su ispred mene i ovaj – pipnem levu sliku.
- Uperio je pištolj u mene.
- Šta se potom dogodilo?
- Zažmurila sam, čula dva hica i kad sam otvorila oči obojica su bili mrtvi a onda sam se onesvestila.
- Niste to prijavili policiji?
- Probudila sam se u svom krevetu.
- Tek tako?
- Tek tako.
- Počnite od samog početka, molim Vas.
- U redu.
Udahnem duboko i krenem sa pričom od pre pet godine.
. . .
- Hoćete mi reći da sve što znate o tipu sa kojim ste u vezi pet godina je njegovo ime i broj telefona koji nije u funkciji? – detektiv se mršti.
- Da – potvrdim.
- Ali pet godine. To je ozbiljna veza gospođice.
- Zapravo bio je to samo seks – uprostim, to nije bio samo seks ali oni ne moraju to da znaju.
- I nemate nikakvu fotografiju, bilo šta?
- Ne – odmahnem glavom.
- Gospođice Marks ako lažete...
- Ne lažem, stavite me na detektor laži.
Neko nas prekida.
- Šta je? – pita detektiv Santos policajca koji nas je prekinuo.
- Ovde je advokat gospođice Marks.
- Ja imam advokata? – iznenađena sam.
- Ovo saslušanje je završeno – u sobu je ušao naočit muškarac koji sigurno ima oko četrdeset godina. Spustio je aktovku na sto pored mene i gledao u detektive.
- Gospođice ostaćemo u kontaktu – detektiv Santos mi kaže.
- Čekajte imam ja pitanja! – viknem ali oni izađu. Šta?
- I ko si ti? – pogledam u onog advokata.
- Izvolite – pokazao je rukom ka vratima. Ništa ja ne razumem.
Nakon što me je advokat izveo iz zgrade smestio me u taksi i vozaču rekao moju adresu. Čovek me bez reči poslao kući.
. . .
Dani mi prolaze sporo, nakon nedelju dana od posete detektiva koliko-toliko vratila sam se u normalu, kako nisam imala nikakve odgovore na moja pitanja, uprkos mojim bednim pokušajima istraživanja, posvetila sam se poslu. Palo mi je na pamet da će me detektivi ponovo posetiti ali nije ih bilo, kao ni Lucifera.
- Hej mama – iznenadim se kad je ugledam u stanu, nisam je očekivala.
- Došla sam da vam napunim frižider.
- Srce si – zagrlim je. Moji roditelji nemaju pojma o Luciferu niti o ludnici koja se događa poslednjih mesec dana u mom životu.
- Zašto ne izađeš sa Markom?
- Bože mama, jer ne želim.
- On je tako fin dečko.
- Ne dopada mi se.
- Fin je, i advokat – mama naglašava.
- Pa šta?
- Čuješ li ti mene? Advokat? Jejl.
- Baš me briga gde je studirao.
- Šta je sa tobom? Nešto si mi nervozna – primetila ja.
- Nisam dobro spavala i imam previše posla – slažem i zaobiđem je.
- Idemo kod frizera.
- Šta?
- Treba mi šišanje a i tebi, idemo.
- Mama... ne želim – počinjem da vrdam.
- Polazi - naredila mi je i frknula sam.
Kad moja majka nešto naredi nema tu hoću-neću, moraš!
. . .
Slušam majku kako tračari sa frizerkom, ja samo kolutam očima i čeprkam po telefonu.
Nakon podšišane i osvežene kose odvezla sam mamu kući a ja sam se vratila natrag. Parkiram automobil u garaži i krenem ka liftu ali u tom trenutku se začuje glasna škripa guma i okrenem se. Neki auto je jurio ka meni. Zaledim se ali srećom po meni naišao je drugi auto sa strane i direktno se zabio u auto koji je jurio prema menu.
- Ha! – stavim ruke na usta jer sam ovako nešto viđala samo u filmovima.
Tipovi izlaze iz automobila, dolazi domar, zatim još par tipa koja su se zadesila u garaži i svi su uzbuđeni a ja stojim u mestu. Kao da gledam film uživo.
- Jeste li dobro? – pita me neki tip.
- Da.
- Možda treba da prilegnete, bledi ste.
- Da – promucam i okrenem se. Stvarano treba da odspavam. Možda gubim razum.
. . .
- Dakle večeras žurka! – Eva je viknula.
- Isuse! – moja cimerka slavi rođendan i rezervisala nam je separe u najboljem klubu u gradu.
- Odavno nismo izašle – Linda konstatuje.
- Da, treba nam ovo – priznam.
- Tebi najviše – Linda podiže obrve.
- Šta?
- Izgubljena si lutko.
- Nedostaje mi seks sa Luciferom – priznam, zapravo mi nedostaje sve sa njim.
- Otišao je, pronađi nekog drugog – savetuje me.
- Večeras imaš priliku – Eva nagoveštava.
- Da, stvarno treba da se trgnem – od njega ni traga ni glasa skoro dva meseca, imam pravo da nastavim svoj život.
- Ja biram garderobu za sve tri, živeli.
- Živeli.