"Nisam od onih što ti se izjedaju. Niti sam ikada voleo da sa tobom razmenjujem dubokoumne razgovore. Moja ljubav je prema tebi stajala u dva izgovorena reda. I to ti je bilo dovoljno da znaš. Koliko te volim. Koliko sam tvoj. To je za nas bio luksuz. Sada je drugačije. Zaljubio sam se onako klinački ali ne u tebe. Nemoj da se sad razočaraš u mene. Još uvek i voleću te dok ne prestanem da dišem. Ali ona je stvarno drugačija. Znaš da se ja ne zaljubljuljem u obične,ti si dokaz za to. Ti si sve nego obična. I ona tebe voli. Možda ne onoliko koliko ja,ali je voli. A voli i mene. Logično jer smo nas dvoje uvek išli u kompletu. Pitala me je danas da odlučim između vas dve,rekao sam da joj nikada neću moći odgovoriti na to. Ali sam shvatio da mogu. Biram vas obe"
"Ti si prva ljubav života mog,prvo zaljubljivanje,prva tuča,prva psovka,prvi plač,prvi osmeh posle suza. Ti si mi sve ono što nikada niko nije bio. Ali je ona ta koja je uspela da probudi stotinu i jednu emociju u meni,onako kako si samo ti znala. I izvini. Nisam smeo da dopustim da nekoga nekada stavim u poređenje sa tobom. Volim te,odmah posle nje"
...
Vraćao sam se kući,već je bilo negde oko pola deset. Srećom pa sutra nema škole. Zapravo uskoro i nju završavam. Kako li samo vreme brzo leti,a kao da smo juče Andrej i ja,zajedno išli da se upišemo.
Tad smo prvi put videli Luku. Čekao je naslonjen na sto i imao je tu neku neobičnu facu. Njegovo lice je takvo,izgleda opasno,nadrndano samo dok ne progovori. Taj još čudniji,donekle nežniji glasić daje totalno drugačiju sliku o njemu.
Peđu sam upoznao prvog dana škole. Sedeo je u trećoj klupi sam,to je oduvek bila moja,tu sam samo seo i on ništa nije progovarao. Ceo čas je nešto crtkao i švrljao po svesci. Ubrzo sam u njegove “umetničke radove” gledao svakog dana,bio to čas,odmor ili vikend. Talentovan je no nemamo likovno u školi,te on svoj talenat izražava na Beogradskim ulicama.
Uglješu sam upoznao sasvim slučajno kada me je ispolivao lavorom vode sa svoje terase. Bilo je previše vruće tog sedmog jula te sam odlučio da idem nuz zgrade,ne bi li uživao u malo hlada. Odjedanput me nešto pjusne,izgubio i iznervirao sam se u trenutku i refleksno pogledao gore. On je podigao desnu ruku i rekao da mu je žao i da odmah dolazi. Cedio sam vodu iz majice dok je on izašao iz zgrade i pružio mi peškir. Samo sam ga istrgao i nastavio svojim putem,povikao mi je da mu vratim peškir ali mu ništa nisam odgovorio.
I dan danas imam taj peškir,nikada ga nisam vratio. A Uglješa mi nije to ni spominjao. Verovatno je pomislio da sam zaboravio,jer smo se već drugog dana škole združili.
Otvaram vrata i već na ulazu čujem dobro poznate glasove moje četvorke. Izujem patike te nasmejan uđem u dnevnu,pridruživši im se.
Ulazim a njih četvorica posedali za stol kao kojekakva komisija i cere se,ko zna čemu.
"Pa šta je ovo skupšinska komisija,jel se konačno spajamo sa Crnom Gorom?" Prestanu sa pričom i pogledaju u mene vidno raspoloženi.
"Hvala Bogu,ne" Znao sam da će Uglješa imati nešto da prokomentariše.
"Gde si ti do sad majmune?" Prozbori Luka pomerajući boje kajsije zavese i otvarajući prozor,koji se nalazio iza njihovih glava.
"Čovek je zauzet za razliku od tebe,ima obaveze.." Andrej doda gledajući šta radi,Luka mu uzvrati bekeljenjem dok je Uglješa već smušljao odgovor.
"Da,ima obavezu da pravi decu" Progovori kao iz topa i svi ga pogledasmo.
"Kakvu decu?" Upitam ga kao da nisam dobro čuo.
"Decu!" Izgovori kao da je to nešto pojašnjeno.
"Dosta Uglješa brate,muka mi je više od tvog dranja" Andrej mu odvrati mahajući rukama i aludirajući na njehovo pričanje.
"Hoćete nešto da popijete?" Prozborim čisto radi reda jer su oni već bili posluženi,ali opet da ne kažu da nisam pitao.
"Mi smo se sami poslužili" Sav ponosan se uspravi,ko drugi nego Uglješa.
"A gde su Olivera i Elena?"
"Mama je na poslu a Elena je kod Srđana"
Mama,tako je on od kad se družimo nazivao Oliveru. Stvorio je tu povezanost ne samo sa mojom mamom,nego i sa Elenom. On je za nju kao neiskvareno malecno dete koje traži pažnju. I podosta živaca.
"Danas sam mu se umalo potukao sa bratom" Progovaram sedajuću za stol i prisećajući se današnjih događaja.
"On ima brata?"
"Ajde ćuti! Kako misliš zamalo?" Peđa zaustavlja Uglješu na vreme,njemu sve mora da se crta. Zato je tu Predrag.
"Lepo,sreli smo ga Srna i ja u Beogradu,provocirao,spomenuo Aleksandra i ja sam ga udario"
"Tako je !" Prekine me Uglješa jer je napokon shvatio o kome se radi.
Čudno je to kako on ne voli Mensura ali i dalje sa njim deli mržnju prema Lemiu. Iako je dobro poznato da je upravo,Mensur taj koji je imao problem sa njim a ja sam stao na njegovu stranu. I tako je Mensurov neprijatelj,postao moj.
"Uzvratio mi je i uhvatio sam ga za kragnu,onda se pojavio Moca"
"Kad ćeš nas upoznati?" Ushićeno upita a ja se udarim po čelu jer ne znam kako ću se izboriti sa njima dvojicom.
"Sutra ujutru idemo na kafu"
"Šta?" Izgovorim jer me je Peđa gledao popreko.
"Ko je taj?" Zainteresovanje i nepoverenje začujem u njegovom glasu.
"Vanjin ortak" Prozbori Luka i ja ga pogledam. Postoji li nešto što on ne zna?
"To se i ja pitam,tračare znaju a mi ne"
"Da ste bili na sahrani,upoznali biste ga.." Odgovorim ono što sam stvarno mislio. Možda je grubo ali je tako.
Gde su bili kad su mi bili najpotrebniji?
"Ne pokreći tu temu" Predrag mi odgovori dok sam ja već iznerviran gledao u njega.
"Zašto da ne? Nijedan od vas nije došao. Mogli ste bar zbog mene,znali ste kako mi je. Ustvari znali bi,da ste zvali da pitate"
"Zato smo i došli,da budemo uz tebe kad ti je najteže" Andrej. Pogledam u te zelene oči,plavog Eminema. Jedini koji je oduvek bio tu. Jedno neverovatno stvorenje koje pored svih svojih problema i psihičkog stanja,se trudi da bude uz svakoga kada je to potrebno.
"Hvala vam ali ne treba mi pomoć" Hladno odgovorim sklanjajući glavu u suprotnom smeru.
"Nemoj da sereš!" Luka,sada ustaje i zatvara prozor.
"Znamo te bolje nego ti sam sebe"
I tako njihove reči koje su bile upućivane meni ali su razmenjivali između sebe,naterale su me da im se pridružim. Ipak su došli. Ipak su to ljudi sa kojima delim i dobro i loše već četiri godine. Ipak su to ljudi koje volim,iako su blesavi i luckasti,moji su. I hvala im na svemu,pa i na ovome večeras.
Ispraćavam ih i proživljavam srceparajući rastanak. Smušili su se kao da je ovo poslednje veče naših života.
"Drži se!" Luka samo prolazi pored mene,preturajući po džepovima.
"Tu smo ako ti nešto treba" Za razliku od Luke,Andrej me potapše po ramenu i izgovori dobro poznate reči. Reči koje je svako od nas makar jednom poklonio.
"Nemoj da kafa bude pre dvanaest" Uglješa mi preti prstom,tražeći upaljač od Luke.
Kada ova trojica polako krenu i izgube se negde u mraku i krošnjama komšijinih lipa,Predrag mi priđe ozbiljnog lica.
"Vreme je da se vratiš,potreban si joj,sada kada je svi pljulju zbog poraza. Nemoj da nas izdaš. Lično ju je Relja poslao,verujem da shvataš kakvo je stanje"
Shvatam,naravno da shvatam. .
Krevet,mrak i bezbroj misli. Što je mrtvo - mrtvo je. Što je palo u blato ne vredi ga podizati.
Jedan iskren zagrljaj,trunka pažnje i mrvica ljubavi u najtežim trenutcima,koliko puno mogu samo da znače.
Ali i jedan njen pogled mi je dovoljan da zaboravim na sve. Nadam se da će zauvek ostati u mom životu,da imam nekog da me vodi i voli. Samo, malo,Zauvek.
Ali taj susret uplašene devojke koju je povukla masa,koja je svoju prekrasnu kosu skrivala ispod kape i malene rukice u džepovima breskvičastog kaputa. Nisam ni mogao slutiti da će me par meseci kasnije,ta ista devojčica izludeti. Da će ne naterati da se zaljubim istinski.
Nikada nisam sreo nikoga nalik njoj. I to me sada jedino brine.