Dugo nakon što je Nina otišla iz Vukovog stana, sedeo je na kauču sa licem položenim na otvorene šake. Premotavao je Ninine reči, svaku koju mu je uputila, kojom mu je potvrdila koliko ju je povredio njegov odlazak. Jednom jedinom reči nije pomenula ono zbog čega je kao furija tog kobnog dana izletela iz njenove zgrade, zbog čega je odjurila u tom automobilu koji se na svega nekoliko kilometara zakucao u beli kombi koji je vozio ispred nje. Bezbroj njegovih gluposti je oprostila, na pregršt grešaka zažmurila. Bezrezervno ostajala uz njega. Čak i kada je logičo jedino bilo da mu okrene leđa i ode. Ne bi je krivio. Ali, ne, ona je ostajala. Podigla bi visoko glavu, isprsila se ispred njega i održala mu lekciju. Njoj reči nikada falilo nije. Vuk je bio sušta suprotnost, gledao bi je kao tele u šarena vrata. Poljubio bi je uvek kada ne bi znao šta da odgovori. Uzvratila bi poljubcem koji bi odveo dalje, do prve površine na koju bi se oslonili, ili pak polegli. Gde bi telesno zadovoljstvo govorilo.
Tog dana, pre nešto više od dve godine sve se odigralo posve drugačije... Zatekla ga je u zagrljaju druge. Uputila mu je jedan besan pogled, zatim joj je zazvonio telefon. Javila se, okrećući se od prizora koji su činili on i Marija okačena oko njegovog vrata. Onda je potrčala, bez reči. Pojurio je za njom ali je nije sustigao. Gledao je kako odlazi u svom automobilu. Gledao je i ne sluteći da će je umalo zauvek izgubiti. Ona ga nije krivila za tu nesreću.
Ustao je i otišao u sobu, presvukao se dok je pisao poruku sadržaja koji dve godine nije napisao, ljudima kojima dve godine nije video lice. Zaklopio je poraženo kapke, shvatajući kolika je zapravo kukavica bio kada je izabao da ode linijom manjeg otpora.
Greška je učinjena, njene posledice su bile razorne, a Nina mu je pokazala da se te ruševine mogu sanirati. Na kraju krajeva, gradiće kulu ispočetka.
Boris i Igor su bili na Jeleninoj sahrani, stajali su pored Nine. Pružali su mu nemo podršku, stavljajući mu do znanja da su ipak tu. Kilometri nisu prepreka prijateljstvu. Prsti jedne ruke oper su bili skupa.
Obukao je jaknu, telefon i cigarete ubacio u džep, ključeve automobila uzeo u ruku i po prvi put u nekoliko dana izašao napolje. Dogovorili su se da se nađu na starom mestu. Zapravo, za Vuka je to bilo staro mesto, koje je nosilo gomilu lepih uspomena. Za Borisa i Miksu to je bilo stalno mesto okupljanja. Kafana kod Mačka. Danas je to bio kafić u kome su se okupljaje i mlađe generacije i koji je imao najbolje točeno pivo. Vlasnik je i dalje nosio isto prezime ali i potrebu da unese neke novine u svoje nasledstvo.
Tri odrasla momka sedela su u uglu kafića, ispred svakog je stajala velika krigla točenog piva. Boris je pričao kao navijen. Govorio je sve novosti kojih je mogao u trenutku da se seti, kao da mu je dužnost da obavesti starog druga šta se sve izmenilo. Ono najvažnije, što je Vuka jedino zanimalo, a što Ninu nije stigao da pita, ili se samo bojao odgovora, Boris je vešto preskao. Tokom prethodne dve godine, nisu izgubili kontakt ali njihove teme su bile strogo omeđene. Oni su znali razlog zbog koga je otišao, iako se nisu slagali, nisu se ni petljali. Njegovu borbu nisu mogli da vode, ali su uvek mogli da stoje iza njegovih leđa i bodre.
,,Ima li Nina nekog?" Vuk je prekinuo Borisa baš u trenutku kada je govorio kako je bio na svadbi kod svoje bivše devojke. Izazvao je trenutak mrtve tišine. Šok. Jer je prvi put pitao nešto što se ticalo Nine. Vuk je mislio ako je ne pominje, ako na glas ne izgovara njeno ime, ili ne gleda njene slike - proći će.
,,Želiš li iskreno?" Igor se javio, ozbiljno i pomalo ljutito prvi put od kada su se okupili.
,,Da. Ne štedi me."
,,Ti si pička. Strinina pička!" Viknuo je. Boris se zasmejao kao blesav. Na prste jedne ruke je mogao da nabroji koliko je puta Igor opsovao od kada se znaju. A, znali su se gotovo čitav život.
,,Strinina pička? Stvarno?" Boris ga je pitao, još uvek se smejući.
,,Tako moja baba kaže..."
,,A-a. Vuk strinina pička. Jeste vala!" Pogledao je u Vuka. ,,Koliko ja znam, nema. Vi ste isti."
,,Jesi li siguran?" Jasno mu je u glasu bila naznaka pozitivnog iznenađenja.
,,Što? Došlo je iz dupeta u glavu?"
,,Ne želim da joj kvarim sreću, u tome je stvar." Boris se prisetio reči koje mu je Nina rekla dok su se rastajali onog dana, nakon Jelenine sahrane. Bila je uplakana, tužna... I, odlučna.
,,Kako će ti se ona krvi napiti." Na osnovu tih reči ga je obavestio o onome šta ga čeka.
,,Ti nešto znaš? Rekla ti je?"
,,Valjda je nisi zaboravio... Pa ona uvek ima šta da kaže."
,,Onog dana nije rekla, samo je otišla."
,,Stvarno si strinina pička." Rekao je odmahujući glavom. ,,Razgovaraj sa njom dok ne bude kasno."
,,Ne znam..."
,,Čoveče, kad si ti uopšte postao takva kukavica?" Igor se opet uključio.
,,Ti ne bio postao slabić da ti je neko toliko važan umalo poginuo tvojom krivicom?"
,,Ona te ne krivi, rekao sam ti to i kada si se prvi put javio iz Beča. Nego, mi nismo teta Savete, ako treba nešto konkretno tu smo, ali sa Ninom mi da razgovaramo ne možemo. Tako da, menjamo temu."
Teme su se smenjivale, sećali su se lepih vremena, studentskih dana, detinjstva. Sećanjima se vraćali u periode bezbrižnosti. Vuk je na kratko, uz prave ljude zaboravio na sve, smejao se i prepustio trenutku.
Kada se narednog jutra probudio, osećao je posledice prošle večeri. Pio je kafu i pušio cigaretu dok je razmišljao o životu koji je stvorio u Beču. Tamo je imao karijeru, ovde Ninu i prijatelje. Srce i razum su se u potpunosti usaglasili koja strana uzima primat. Za šta se vredi boriti.
*****
,,Molim?" Nina je sedela u svojoj sobi, na krilu joj je bio laptop, pisala je tekst za web magazin za koji je radila. Podigla je glavu i okrenula prema vratima kada ih je Malina naglo otvorila.
,,Gde si provela noć?" Malina je besno zalupila vrata iza svojih leđa, svesna odgovora i pre nego joj Nina sama kaže.
,,Mama, jesi li svesna da sam ja dovoljno odrasla da ne moram da ti se javljam?"
,,Dok si pod mojim krovom..." Malina se zaustavila na sredini sobe, gledajući besno u kćerku.
,,Mogu da odem! Dobro znaš da mogu. Jednom samo nemoj da ga osuđuješ! Bar sad svoje predrasude stavi po strani. Mama, hoćeš li objasniti kako je on kriv zbog svojih roditelja? Nije ih on odabrao! Ne može nas sve napraviti nobles." Podrugljivo je rekla. Svesna je da njena mama zna gde je provela noć i sa kim je bila čitavo jutro. Kao i da drama nije jer nije noćila u svom krevetu već zato što je bila sa tim momkom.
,,Dušo, on će opet otići ti ostati da patiš..." Malina je spustila loptu, stišala glas.
,,Neću ti plakati na ramenu, nisam ni tad, neću ni sad. Zapamtila sam dobro tvoje reči."
,,Nije te vredan... I, sama to znaš!" Ponovila je reči koje joj je rekla i tog dana, nakon što joj je bez osećanja, bez trunke razumevanja saopštila kako je Vuk rekao da odlazi.
,,Jeste! Nikada mu nisi dala šansu, uvek si ga poistovećivala sa ocem. Sa majkom. Jebene predrasude su to mama. Ja sam mu trebala noćas."
,,Ne psuj." Upozorila ju je kao da je dete. ,,Toliko je ružno da devojka psuje." Sela je na ivicu kreveta.,,Što se tiče tog mladića, ja nikada neću da odobrim vašu vezu. Ispod šljive pada jedino šljiva."
,,Ne tražim dozvolu. Mama, ja sam vaša kćer, ja ću i bez dozvole, bez podrške raditi šta ja želim. Ne možete me uceniti..."
,,Jasno mi je to, Nina. Ti, dete, radi onda šta želiš. Kad ostaneš sama i sa stomakom do zuba, kad ti okrene leđa, kad krene stopama svoga oca..." Aludirala je na prošlost Dragana Marića. Na period koji je proveo u zatvoru, na devedesete u kojima je bio značajna glava na beogradskom asfaltu, na godine u kojima je stvarao ono u čemu danas uživa. Aludirala je na opasan život koji je Dragan Marić vodio. Na Vukovo detnjstvo koje je proveo bez oca i to zahvaljujući upravo njenom suprugu.
,,Mama, izađi. Ostavi me, moram ovo da završim. Iznervirana ne mogu." Tražila je, a onda planula reči u Vukovu odbranu. ,,Imao je dvadeset godina, nikada nakon toga nije ponovio tu glupost! Svi smo nekad napravili grešku, mama! Mama, ti ne znaš šta je njemu Jelena značila? Koliko je on teško podneo njenu smrt? I ti ni u tom momentu ne možeš da pružiš saosećanje. Mama, najgora osoba da je, ima osećanja." Duboko je udahnula. ,,Izađi, molim te. Ne želim da se svađamo."
,,Kad tako govoriš, ja ispadam najgora osoba."
,,Znam da nisi, dok god se loše osećaš nakon mojih reči, nisi loša.. Ali nekad stavi nas, svoje kćeri, ispred mišljenja ljudi. Stavi nas ispred svih...bez borbe, bez dokazivanja kako grešimo. " Malina je povređeno ustala, uputila jedan ljut pogled Nini i izašla iz njene sobe. Njena kćerka je govorila istinu.
Ponekad roditelji u želji da njihova deca budu srećna, nesvesno čine baš suprotno, čine ih nesrećnim. Ruše njihove snove u želji da im pomognu u izgradnji istih.
A prošlost uvek određuje budućnost. Čak i kada je zaboravimo. Nikada je izbrisati ne možemo.
Predrasude su uništile mnoge živote, kreirale toliko nesreće. Razrušile tolike veze. Potrošile previše vremena. I nekada je se sa njima nemoguće izboriti.
Nina je čvrsto verovala. Želela da dokaže - ljubav će svaku od njih obrisati.
__________