Hodala sam kao izgubljena dok iza u kuci tisina ubija... Niko nije mogao da me spasi ovoga? I sva pitanja su bespotrebna jer su moje usi cule kako me otac "prodaje"... I sad se kajem sto posle majkine smrti nisam otisla od njega, probala da zivim svoje snove i da budem daleko od njega. Posmatrala sam usku bijelu vjencanicu koja stoji na sred sobe,imam 20. Godina i dozivjecu istu sudbinu kao majka?
Bacim pogled kroz prozor cela kuca se nalazi iza visoke ograde koju ne mogu da preskocim i izgleda da necu moci da pobjegnem. Smireno pokusavam da udahnem vazduh,ali moje smireno predje granice i krenem plakati... Sve se skupilo, a najmanje placem jer me otac prodao. Mozda se predomisli,mozda shvati da nisam njegov tip.
Dan je polako svitao i kako je vreme prolazilo sve sam se osjecala gore i gore.... Nisam spavala, zar bi iko spavao na mom mestu.
-" Gospodjice Estella?"
Zacujem zenski glas iza vrata,pridjem i otkljucam ih...
-" Zdravo... Ja sam Bojana vasa sminkerka"
Gledala sam u nju kao da je duh ispred mene dok se ona smjeska.
-" Gospodin Uros je rekao da vam pomognem oko priprema jer za 1H dolazi maticar."
Pustim je da udje, znam da je neprijatna tisina ali nemam snage da bilo sta kazem. Nisam sanjala i nece me pustiti kako sam se nadala pre nego sto je dan svanuo.
-" Vama u opste ne treba sminker..."
Govorila je dok maze neku kremu na moje crvene obraze...
-" Imate li telefon?"
Pitam tiho dok ona odmahuje glavom.
-"Rekli su da ga ostavim na ulazu od kuce"
Nervozno protrljam oci i kad ona krene traziti cetkicu da puder ustanem sa stolice.
-" Mozete li da izadjete? Sama cu.."
Progutam kneglu u grlu zbog svoje neprijatnosti prema devojci. Sta mi je dodjavola!
-" Molim te..."
Dodam dok ona zbunjeno izlazi, krenula sam ulaziti iz jedne u drugu sobu, a onda konacno nadjem Urosa.
-"Ne zelim da nosim vjencanicu...Hocu da me pustis da idem odavde! Ovo je suludo!"
Proderem se, kad osjetim kako moje tijelo biva zakucano u vrata.
-"Tvoj ton i jezim ako ne skratis bice puno problema, ako te ne vidim u vjencanici za pola sata u dnevnoj sobi bice posledica i to ogromnih!"
Zarezao je na moje uvo ni malo saljivim tonom. Potom se odalji i kao da nisam u sobi krene stavljati kravatu.
Udjem u svoju sobu i sa glavom u jastuku krenem da vristim i placem. Kao da ce tako nestati sav moj bijes. Zasto prozivljavam istu sudbinu kao majka? Sta sam uradila da me ovako zivot kaznjava? Citav svoj zivot jadan i bjedan zivim u nadi da ce biti bolje i na kraju shvatim da nece biti boljem u rupi bez dna ja pomislim da nadjem dno koje nikad niko nije i onda se desi nesto sto iskopa jos vecu rupu u tom dnu. Nema gore, jer kad mislim da cu izaci na svjetlo dana samo padnem jos vise.