Pokušavam da se ne teturam dok hodam prema Dejvida i matičara,dok me je ubijao pogledom sa tim zločestim očima.
'Mlada je ovde,možemo da počnemo.'- rekao je i pokazao prema stolu koji je, na moju veliku žalost, bio na drugi kraj sobe.
'Sranje.'- promrmljala sam, dok mi se sve mantalo.
Uz veliki napor sam konačno stigla do stolice i sela.
'Da li ste dobro gospođice?'- upitao me je matičar,a Dejvid me je strogo pogledao.
'Da,da. Savršeno.'
'Ne izgleda mi tako.'
'Radite svoj posao, vi niste doktor, tako da možete da nastavite slobodno sa venčavanjem ili šta već.' - cinično sam se nasmešila.
'Da li vi Dejvide, prihvatate ovde prisutnu Adrianu Tomas za vašu suprugu?'
'Prihvatam.'
'Da li vi Adriana, prihvatate ovde prisutnog Dejvida Hila za vašeg supruga?'
'Moram odmah da odgovorim,ili?'- upitala sam te sam dobila zbunjeni pogled matičara i ubistveni pogled zvera pored mene.
'Dobro. Prihvatam.'
'Svojevoljno?'- upitao je matičar.
'Jok, nego vašom voljom. Naravno da svojevoljno.' - alkohol je pričao u meni,a moj dugi jezik je vešto prenosio.
'Na osnovu vaših izjava, proglašavam da je brak u smislu zakona zaključen.'
'Čestitam.'- rekao je i pružio mi je ruku.
'Nek' vam je Bog u pomoći.'- rekao je i pružio ruku Dejvidu,koji je klimnuo glavom i prihvatio ruku.
'Ćak i matičar misli da si luda.'- grubim tonom je rekao,dok je sipao sebi piće.
'Baš me briga,kao da će me videti još jednom u životu.'
'Previše si popila, idi spavaj.'
'Da, popila sam! Pitaš se zašto? Evo, odgovoriću ti. Zato što trezna nikad ne bih pristala na ovo. Zato što mi se gadiš. Zato što se gadim sama sebi zbog ovog što sam postala. Zato što jebeno nemam nikog u ovom životu. Zato što nikog nije briga za mene. Zato što je moj život klasično sranje.'- govorila sam,a glas mi je pucao od tuge i bola.
Pogledao me je hladnokrvno,a ja sam se samo cinično nasmešila.
'Naravno i tebe nije briga.' - promrmljala sam i vratila se u svoju sobu.
Bacila sam se na krevet i zaronila glavom u jastuk,zatim pustila suze da teku.
Gubila sam deo po deo moje duše.
Svakom suzom.
Zašto je život tako okrutan prema meni?
Kakva je ovo sudbina?
Jebem ti sudbinu!
•°•°•°•Dejvid Hil°•°•°•°•
Kucao sam na vrata.
Nakon tišine,otvorio sam vrata i ugledao nju kako sedi na rub kreveta dok gleda u jednu tačku sa suzama u očima.
'Jesi li dobro?' - pitao sam.
Prvi put sam postavio ovo pitanje nakon dugog vremena.
Bez odgovora.
'Adriana?'- izustio sam njeno ime.
'Napusti moju sobu.'- hladokrvno je rekla.
'Ništa nisi jela danas. Dođi da jedemo.'
'Nisam gladna,ne želim da jedem, nisam žedna,ne želim da te gledam i još manje da pričam sa tobom.'- bez pogleda je sve to rekla,dok joj se vilica tresla.
'Ajde ostavi tvoj inat i dođi.'
'Izlazi!'
'Smanji ton.'- rekao sam grubo,a onda je munjevito došla do mene,dok me je gurala i udarala po grudima.
'Izlazi! Izlazi! Ne glumi da ti je stalo! Samo izađi!' - kad je izgubila snagu spustila je ruke i pala na kolena dok sam slušao njene jecaje.
'Ostavi me na miru.'- kroz jecaje je rekla,a ja sam napustio sobu.
Još jedan nastavak je ovde!
Nadam se da vam se sviđa!
Vaša Inna.♥️