utorak, 7. april 2015.
Beograd
Budi me miris kafe. Strahinja mi prilazi i ljubi me u čelo. Umotala sam se u ćebe i otišla sa njim do dnevne sobe.
– Hladno ti je? – upitao me je.
– Jeste.
Sedeli smo u tišini i ispijali toplu kafu – kao i svakog jutra. Nakon kafe smo doručkovali i Strahinja je otišao da se istušira jer radi popodne. Ja sam za to vreme pokupila stvari koje su bile razbacane i složila ih. Zatim sam ušla i kupatilo i posmatrala njegovo savršeno telo. Primetio me je par minuta kasnije. Kupatilo je ispunjeno parom, a ja sam i dalje posmatrala kako se voda sliva niz njegova razvijena leđa i čvrstu zadnjicu. Skinula sam se, ušla u kadu i zagrlila ga otpozadi. Okrenuo se i počeo da me ljubi. Voda mi kvasi lice i sliva se niz moje lice i naša tela. Istog trenutka je ušao u mene i vodili smo ljubav pod tušem.
Na brzinu smo dovršili tuširanje, obmotali se bademantilima i Strahinja odlazi do spavaće sobe da se sprema za posao, a ja do kuhinje da spremam doručak. Dvadesetak minuta kasnije dok sam postavljala sto, prišao mi je iza leđa i podigao me na kuhinjsku radnu površinu.
Nezasiti smo!
Nismo mogli da se odvojimo jedno od drugog. Ljubimo se požudno.
– Ne, ne, ne, nemojmo ovde. – smejem se. – Ipak je ovo kuhinja i mesto gde se sprema hrana.
– Baš me briga. – odvezao mi je bademantil, skinuo ga i bacio u stranu, a njegova glava se trenutak kasnije našla između mojih nogu. Više nego ikad mi je prijao oralni seks. Ubrzo nakon mog orgazma, ispravio se i ušao u mene.
Imali smo neverovatan seks u kuhinji i umirali od gladi.
Na kraju smo jeli u dnevnoj sobi na kauču. Sve vreme smo se smejali i pričali. Totalno smo izgubili pojam o vremenu. Već je bilo pola dva i Strahinja je morao da krene na posao.
– Šta ćeš ti da radiš danas? – upitao me je dok je oblačio odelo za posao.
– Idem sa ujnom do grada, pa ćemo u povratku da svratimo kod njih. Dođi i ti kad završiš posao.
– Hoću. Nego Brankica mi je napomenula nešto da hoćete da izađete za vikend.
– E, da, zaboravila sam da ti kažem. Izlazimo Brankica, njen dečko, njeno društvo i planirala sam da pođeš i ti sa nama. U slučaju da ne radiš.
– Nisam siguran, saznaću tek za dva dana.
– Dobro, ima vremena, dogovorićemo se. Uh, ne znam da li mi veruješ, ali uopšte mi se ne slavi devojačko veče.
– Ni meni momačko. – mršti se. – Ovi s posla me zezaju da napravimo ludnicu u klubu.
– Da otkupite prostor za to?
– Aha, a gazda tog kluba je naš dobar prijatelj. Ma ludnica.
Poljubila sam ga dok smo stajali na ulaznim vratima. Nije želeo da me pusti i da ide na posao, ali je ipak morao da krene.
Kasnije kada sam se spremila da odem sa ujnom do grada čula sam svađu na Snežaninom spratu. Nisam znala sa kim se svađa pa sam odlučila da uđem da vidim o čemu se radi. Zatekla sam je sa nekim čovekom u dnevnoj sobi.
– Ubiću te ako ne odeš odmah odavde, pa makar ostatak života provela u zatvoru. – vrištala je Snežana na čoveka.
– Sneška. Hej. – prišla sam joj i pokušala da je smirim.
– Šta se dešava? Ko je ovaj čovek?
– Ja sam Strahinjin otac! – odgovara mi čovek.
– Ti mu nisi otac. – počela je da ga udara iz sve snage. – Ti si mrtav za mene i mog sina. Mrtav.
Pokušavala sam da je smirim kako ne bi doživela nervni slom.
– Kako može neko ko je pokušao da ubije majku svog deteta da bude otac, Lolo? – pogledala me je i uterala mi strah u kosti. Ukočila sam se i nisam mogla da se pomaknem sa mesta.
– Brutalno me je pretukao na dan Strahinjinog prvog rođendana. – plakala je Snežana.
– Iživljavao se nada mnom dok je dete bilo u sobi pored. Krvnički me je pretukao. Je l' znaš zašto? Zato što je bio bolesno ljubomoran i mislio da ga varam.
Ljutito sam pogledala čoveka koji je stajao ispred nas i opalila mu šamar.
– Vi ne zaslužujete da udišete ovaj vazduh. – rekla sam mu ljutito, ali on mi ništa nije odgovorio. – Niko nema prava da bude maltretiran. Šta god uradio. Ako već ne ide, neka krene svako na svoju stranu.
– Nogama mi je te noći polomio rebra, probio mi pluća i nožem mi unakazio butine. – pričala mi je Snežana.
Naježila sam se i sva krv sa lica mi se povukla. Nisam mogla više ni da govorim. Ovo me je izbacilo iz koloseka, jer sam se prisetila onog dana kada sam bila na ivici smrti.
– Vratili smo se iz restorana sa Strahinjinog prvog rođendana i čim je on zaspao u sobi pored naše, krenuo je da me bije. Preklinjala sam ga da to ne radi, ali on mi je uradio sve ono što sam ti rekla i na kraju je... na kraju je... – gušila se u suzama.
Brzo sam joj prišla i zagrlila je čvrsto. Saosećala sam se sa ovom ženom. Otac njenog deteta, monstrum, koji stoji ispred nas je bio u stanju da je ubije bez razmišljanja, a dete im je bilo u sobi pored.
– Na kraju je... počeo da me udara o radijator dok ga nije polomio.
Umalo nisam počela da povraćam kada mi je to rekla. Želudac mi se prevrnuo.
– Kako si se izvukla? – tiho sam je upitala.
– Kada me je brutalno pretukao, izleteo je iz stana, a ja sam to iskoristila, spakovala sebe i dete i uspela da pobegnem kod drugarice, koja me je odmah odvezla u Hitnu. Strahinju je pričuvao otac moje drugarice, a mene su odmah primili kao hitan slučaj. Ispričala sam im sve i oni su odmah pozvali policiju. Mnoge žene na mom mestu bi se bojale da to urade, ali ja nisam osećala ni trunku straha. Strah me je prošao kada je izašao iz stana. Ja sam samo želela da pobegnem i spasim svoje dete. Policija ga je ubrzo nakon prijave uhapsila i odredila mu pritvor. Od tada sam se sretala sa njim samo na sudu. Želela sam da dobije što dužu robiju, a kazna od Gospoda ga tek čeka.
– Koliko ti je trebalo da se oporaviš?
– Mnogo dugo, dušo. Nekoliko nedelja nisam mogla da ustajem iz kreveta, počela sam da izbacujem krv iz pluća, ali lekari su me smirivali i uveravali me da je to normalno nakon strahovitih povreda koje sam doživela. Teško sam disala, jer mi je ostajao vazduh pa nisam mogla da sve da izdahnem... Jedva sam i govorila... Najteže mi je palo što sina nisam mogla da vidim. On je sve vreme bio na sigurnom, kod moje drugarice kući.
Grlila sam Snežanu čvrsto dok mi je pričala svoju tešku priču.
– Kada sam izašla iz bolnice i smestila se kod drugarice na neko vreme dok ne pronađem stan, posmatrala sam svoje telo koje je bilo puno modrica.
Pustila sam Snežanu iz zagrljaja i okrenula se ka monstrumu.
– Da li se plašite Božije kazne koja će vas stići? – upitala sam ga.
Strahinja je isti otac, iste crte lica imaju, istu kosu, oči, telo, ali to me nije sprečilo da počnem da udaram monstruma. Svom snagom.
– Lolo, nemoj, možeš da naškodiš bebi. – povukla me je Snežana.
– Molim te, Lolo. – grlila me je. – Nije vredan više toga. Nije vredan čak ni da ga pogledamo.
– Žao mi je. – izustio je monstrum. – Nešto u meni je kvrcnulo, doživeo sam pomračenje svesti i... nisam hteo da je prebijem. Poludeo sam od ljubomore jer je nekoliko puta u toku rođendana igrala sa mojim drugom. Nisam... nisam hteo da odem tako daleko.
– Napolje iz moje kuće! – zagrmela je Snežana.
– Otići ću, ali pre toga hoću da vidim sina.
– Moj sin je na tebe povukao samo izgled, hvala Bogu. Ništa više nema tvoje. Odgajila sam ga tako da poštuje ženski rod, da im pomaže i bude brižan. Svojoj maloj kćerki je pružio sve što je mogao, neizmerno je voli. Zbog nje živi. Uskoro se ženi i dobiće još jedno dete, biće sjajan otac. Čuva svoju verenicu kao malo vode na dlanu. Obožava je...
– Čudio bih se da je drugačiji pored tebe, Snežana. Ti si divna i brižna žena, a ja sam monstrum i psihopata i želim najstrožu kaznu.
Uzela sam Snežanin telefon sa stola. – Ako odmah ne odete, pozvaću policiju.
Monstrum nas je samo pogledao, ćutao nekoliko minuta i otišao.
– Mrzim ga, mrzim, mrzim, Lolo. – briznula je Snežana ponovo u plač. – Uništio mi je život.
– Hajdemo negde na kafu da se smiriš malo, biće ti lakše.
– Zar ti ne ideš sa ujnom do grada?
– Poslaću joj poruku da odložimo za kasnije. Idi i spremi se, molim te.
Snežana me grli čvrsto. – Jedva čekam da mi rodiš unuče.
Pola sata kasnije smo sedele u kafiću i Snežana je nastavila svoju priču.
– Živeli smo kod moje drugarice nekih mesec dana dok mi nisu pronašli stan i posao u Novom Sadu. Tada smo se moj sin i ja preselili tamo. Žena kod koje smo stanovali je bila divna, znala je celu priču i stvarno nam je mnogo pomagala.
Rasplakala sam se. – Sada bih ošamarila malu sebe da mogu. Maleni Strahinja je želeo da se druži sa mnom i drugom decom, a ja sam ga odbijala i nagovarala druge da se ne druže sa njim. O Bože.
– Nemoj, ljubavi, da kriviš sebe. Molim te. Bila si mala.
– Bila sam mala i zla. Majka je bila hladna prema meni, gotovo nikada nije ni bila kod kuće. Odrasla sam pored bake i deke...
– O, malena... – uhvatila me je čvrsto za ruku.
– Kada ste se vratili u Beograd, počela si odmah da radiš?
– Da, da, odmah. Pronašli smo i stan brzo, ali ja sam se zaklela u svog sina da ću mu sagraditi ogromnu kuću i da mu neće ništa faliti. Mukotrpno sam radila i nisam izdala svog sina. Sagradila sam onu kuću sama, bez ičije pomoći. Kasnije kada je Strahinja završio školu, zaposlio se i sam sazidao još jedan sprat. Kupio je i nov nameštaj... Nije bio kao ostala deca da troši i da rasipa novac koji zaradi. Oduvek je štedeo i stalno je ulagao u kuću. Kasnije kada je postao otac, dao je sve malenoj Sofiji. Pružio joj je neizmernu ljubav... Zahvalna sam Bogu što je odrastao u dobrog i pažljivog čoveka.
– Strahinja je najbolji čovek na svetu. Oboje ste imali sreće što ste pobegli zauvek od monstruma i što dete nije doživelo traume.
– Hvala Bogu.
– Koliko je monstrum ležao iza rešetaka?
– Sedam godina.
– To je malo, trebalo je da dobije doživotnu kaznu. – namrštila sam se. – Je l' Strahinja zna za tu priču?
Odmahnula je glavom. – Ne zna. Kada me je prvi put pitao za oca, rekla sam mu da je umro kada je imao godinu dana.
– Šta ćeš mu sada reći ako ovaj pokuša da stupi u kontakt sa njim?
– Istinu, Lolo. Ovu koju sam tebi rekla.
Spustila sam pogled jer sam se prisetila svoje priče. Moram da je ispričam Snežani.
– Lolo?
Pogledala sam je. – Ispričaću ti nešto kroz šta sam prošla pre dve i po godine.
Pola sata kasnije smo obe plakale.
– Dete moje. – grli me. – Imala si ogromnu sreću.
– Jesam, obe smo imale na neki način, ali ti si mnogo gore prošla.
– Modrice brzo prođu, zdravlje mi je sada hvala Bogu dobro, ali traume koje sam doživela... još uvek postoje.
– Da, tako je i sa mnom.
– Jedina uteha mi je bio sin, jer da nije bilo njega... ja bih poludela i verovatno se ne bih izvukla iz pakla.
– Šta misliš, da li će mi dete pomoći da prevaziđem strahove koje imam i dan-danas?
– I te kako. Da zaboraviš nećeš, ali pomoći će ti da ne misliš često na to, da ne doživljavaš nervne slomove i slično. U to budi sigurna. A imaš i Strahinju koji te obožava i koji će dati sve od sebe da ti pomogne.
– Znam, obećao mi je to.
– Nećemo više da mračimo. Sledeće nedelje je venčanje. Ostalo je još nekoliko sitnica da završimo do tada.
Kada smo napustile kafić, Snežana je otišla na posao a ja sam odlučila da prošetam malo. Shvatila sam da sam došla do kluba u kom radi Strahinja. Mogla bih da ga obiđem. On će me sigurno oraspoložiti, jer mi je u glavi i dalje ona stravična priča.
Ušla sam u klub i pogledom tražila Strahinju.
Nema ga.
Prilazi mi njegov kolega. – Dobar dan, gospođice.
– Dobar dan. Je l' Strahinja tu negde?
– Jeste. Pozvaću ga. Sedite vi.
Klimnula sam glavom i sela da ga sačekam. Par minuta kasnije je naišao moj muškarac. Ustala sam, prišla mu i zagrlila ga čvrsto.
– Ljubavi...
– Zašto si došla, srećo? Zar nisi...
Prekidam ga. – Slučajno sam prolazila ovuda...
– Lolo, šta se dešava?
– Ništa, samo sam bila u prolazu.
– Lolo, ljubavi, dobro znaš da ne volim kada me lažeš.
Zažmurila sam i počela da plačem. – Pričaćemo kada se vratiš s posla. Idem sada kod...
Zaustavio me je, uhvatio za ruku i izveo napolje.
– Šta se dešava? Jeste li ti i beba dobro?
– Dobro smo.
– U čemu je onda problem?
– Ako ti sada ne kažem, neću moći da te pogledam u oči dok ne saznaš.
– Šta to, Lolo?
– Da je tvoj otac živ. – začuli smo muški glas. Ljutito sam se okrenula i ugledala Strahinjinog oca.
– Kakva je ovo zajebancija? – gleda nas Strahinja.
– Ja sam tvoj otac, sine. – prilazi mu monstrum i gleda ga.
Strahinja je u šoku, ne može ni da govori.
– Majka te je slagala da sam umro.
– Ne, ne, ne, mene majka nikada ne laže. Pogotovo me ne bi slagala za...
– Ljubavi, istina je, tvoj otac je živ. – prišla sam mu i zagrlila ga čvrsto.
– Idem da se javim kolegi da ću da izađem s posla. Sačekajte me. – govori tiho i ulazi unutra.
– Ispričaćete mu celu istinu i otići ćete zauvek iz naših života. A ja ću mu ispričati šta ste sve uradili njegovoj majci tek kada odete, jer ne želim da vas ubije i robija. – govorim monstrumu.
– Dete, ja sam se...
– Ne zanima me šta ste se vi! Odvratni ste mi!
Strahinja je izašao pet minuta kasnije i odmah smo otišli do kafića.
– Slušam. – pogledao je Strahinja monstruma. – Otkud sad to da...
– Otud što sam uradio nešto što... se ne može oprostiti. Majka ti je rekla da sam umro jer sam za nju bio mrtav čovek. – započeo je monstrum svoju priču. Rekao je Strahinji sve, do poslednjeg detalja. Ništa nije prećutao i ostavio meni da ja ispričam Strahinji. Uradio je to on.
Strahinja nije mogao da se pomeri sve dok odjednom nije skočio sa stolice, zgrabio čoveka za odelo i počeo da ga udara svom snagom.
– Strahinja, nemoj to da mi radiš, preklinjem te. – plakala sam. – Misli na mene i dete.
Strahinja se zaustavio kada me je čuo. Okrenuo se i pogledao me. Nije ništa rekao već je seo i popio viski.
– Oprosti mi, sine, ako možeš. – rekao mu je otac dok je napuštao kafić.
Par minuta kasnije su nas zaposleni zamolili da napustimo i mi kafić zbog izazvanog incidenta.
– Zašto mi nije rekla? – upitao me je Strahinja dok je vozio ka kući. – Zašto...
– Želela je da te poštedi. Nije želela da znaš kroz kakav je horor prošla.
– Bože, Lolo – gleda me. – I ti si prošla kroz slično to.
– Da, zato se i saosećam sa tom ženom.
Čvrsto mi je stisnuo ruku. – Pomoći ću ti da se oslobodiš.
– Pomogao si i svojoj majci, sigurna sam da ćeš i meni.
Pogledao me je zbunjeno.
– Kako sam joj pomogao kad nisam ni znao?
– Pomogao si joj svojim postojanjem, ljubavi. Da nije bilo tebe, ona se ne bi izvukla iz svega toga. Završila bi u... ludnici. Ti si joj dao snage... kao što sada daješ meni da se izvučem. – poljubila sam ga u obraz. Odjednom je skrenuo s puta i zaustavio auto. Pogledao me je, nagnuo se nada mnom i zagrlio me čvrsto, pa počeo da plače. Teško, glasno i dugo. Plakao je na mom ramenu i grlio me čvrsto. Ćutala sam i pružala mu utehu u tim trenucima.