Probudili su me Njegovi poljupci.
– Ustaj, pola jedan je. Moraš na posao.
Otvorila sam oči. – Mnogo mi se spava.
– Znam, ali na posao moraš.
– O, Bože, prvi put mi se ne ide na posao. Još uvek mi je muka...
– Skuvao sam ti čaj. Ustani da popiješ pa da idemo na posao.
– Da idemo?
– Odbaciću te do posla.
– Aha. Okej.
– Nisi valjda mislila da ću da radim sa tobom? – smeje se.
– Sa tobom se nikad ne zna.
Pružio mi je šoljicu sa čajem. – Uzmi i popij.
– Koji si čaj skuvao?
– Kamilicu. Umiriće te malo.
– Imam preko dvadeset vrsta čajeva.
– Video sam. – prevrće oči. – Ja to ne pijem ni kada sam bolestan.
– Uh, ja zimi obožavam čajeve. Volim da se ušuškam i da ih pijem.
– Ja ne. Snežana me jedva natera da ga popijem kad mi nije dobro. Kad sam bio mali nisam smeo da joj kažem da mi nije dobro. Odma' pristavlja za čaj i one grozne supe. Bljak.
– Ni supu ne voliš?
Odmahnuo je glavom. – Ne! Popij sada to pa da idemo.
Stigla sam na posao neraspoložena i umorna. Iscrpljena i razdražljiva. Nisam čak ni popila kafu sa kolegama kao što to uvek radim, već sam otišla do svoje ordinacije. Presvukla sam se i nekoliko minuta sam sedela zamišljena. I dalje mi je muka – ništa mi ne pomaže. Popila sam čak i šumeći ranisan pre nego da krenem na posao. On mi uvek pomogne kada mi je muka i kada me boli želudac. Sada mi ne pomaže. Ništa mi ne pomaže. Samo što ne počnem da se presavijam od bolova.
Ljutito ustajem sa stolice i odlazim do koleginice Andreane – da mi da uput za laboratoriju. Odmah mi je izašla u susret i ja sam otišla da dam krv. Poslednji put sam laboratoriju radila pre šest meseci, a obično je radim na tri meseca. Baš vodim računa što se toga tiče. Bolje sprečiti, nego lečiti.
Strahinja mi je poslao milion poruka da vidi da li mi je bolje. Tešila sam ga i odgovarala mu da mi je bolje, da imam mnogo posla i da mu zato ne odgovaram brzo.
Jedva sam čekala deset uveče da mi se završi smena i da odem kući. Strahinja me je čekao i odvezao do kuće.
– Šta si radio danas? – upitala sam ga dok sam izlazila iz automobila.
– Ceo dan sam bio sa bakom. Baka je legenda. – smeje se. – A ti mi ne izgledaš dobro. Bleda si. – primetio je i uozbiljio se.
– Ne znam šta mi je. – priznala sam mu. – Uradila sam danas laboratoriju, sutra stižu rezultati.
– Sutra ćemo saznati šta ti je. – privukao me je sebi i zagrlio me. Kada se odmakao od mene ugledala sam mu osmeh na usnama.
Budala neviđena – meni je loše, bleda sam i umorna, a on se smeje.
Okej!
četvrtak, 19. februar 2015.
jutro
Novi Sad
Budila sam se nekoliko puta tokom noći da povraćam, a ujutru sam grlila ve-ce šolju sigurno pola sata bez prestanka. Kad nisam više imala šta da ispovraćam – povraćala sam samo vodu. Strašno.
Strahinja izgleda da me nije ni čuo jer je spavao mirno.
Blago njemu u životu!
Odvukla sam se do kuhinje i počela da pripremam doručak. Osetila sam njegove ruke oko struka par minuta kasnije.
– Dobro jutro, draga. – ljubi mi vrat.
– Spavaš kao zaklan. – progunđala sam.
– Imam čvrst san.
Okrenula sam se i pogledala ga.
– Ja nisam mogla da spavam noćas.
– Zašto? Nisam valjda hrkao?
Odmahnula sam glavom. – Povraćala sam.
– Zašto me nisi probudila?
– Dva puta sam te budila, ali ti nisi reagovao. Idiote. – odgurnula sam ga.
Počeo je da se smeje. – Oprosti mi.
– Skuvaj mi jedan čaj, a sebi skuvaj kafu.
– Hoću. – poslušao me je.
– Je l' ti je sada bolje?
– Nije. – brecnula sam se. – Nije, nije, nije.
– Ostavi onda taj doručak, završiću ga ja.
– Ti skuvaj to i ostavi me da završim doručak.
– Dobro, dobro.
– U trećoj sam večeras, da znaš.
– Okej.
– Ali moram da odem posle po rezultate.
– Poći ću sa tobom.
– Ne, idem sama.
– Lolo, neću da se raspravljamo...
– Neću ni ja! – unela sam mu se u facu ljutito. – Idem sama i kraj svake priče. – zarežala sam.
Odustao je od svađe jer je video da koliko sam ljuta i raspoložena za svađu.
Otišla sam do laboratorije oko pola dva da pokupim rezultate. Koleginica Dara me je dočekala.
– Lepotice moja. – pozdravljamo se.
– Jesu li gotove analize?
– Gotove su. – odlazi do stola i traži moju laboratoriju.
– Šta ima novo? – upitala sam je.
– E, nema ništa. Od jutros nisam stigla ni kafu da popijem, jedva čekam da idem kući.
– Mnogo posla, a?
– Mnogo. – otvara papir sa mojom laboratorijom, proverava odokativno rezultate i smeje se.
– Izvoli, draga. – pruža mi papire.
– Hvala ti. – uzimam ih. – Zašto si se nasmejala?
– Dobre su ti analize.
– Dobre? – iznenadila sam se. – Jaoj, ja već danima ne mogu da smirim želudac. Ništa ne pomaže. Doduše, ne boli me često, ali kad zaboli uvek mi od čaja i ranisana bude bolje.
– Nema potrebe da piješ to.
– Moram...
– Nisi me razumela.
– Pa šta onda da pijem?
– Ništa. Zdrava si.
– Zašto me onda boli...
Dara me prekida. – Zato što si trudna! – prilazi i grli me dok ja stojim u mestu i ne mogu da se pomerim.
– Čestitam, draga. – odmakla se od mene i pogledala me.
– Jesi li sigurna da su to moji rezultati?
– Pobogu...
– Proveri.
– Nema potrebe, Lolo. Rezultati su tvoji, a ja sam načula – gleda moj verenički prsten – da si se skoro verila.
Klimam glavom i izlazim iz laboratorije. Idem hodnikom kao da me je neko do sada šamarao i jedva sam čekala da izađem ispred i udahnem malo svežeg vazduha.
Rušim se ispred kliničkog na jednoj klupi i prskam sebe vodom iz flašice dok mi kroz glavu prolaze one Strahinjine rečenice. On je znao da sam trudna. Sve ovo je isplanirao. Pa čak mi je i rekao: „Ostavićeš sve tamo i doći ćeš kod mene, budi sigurna u to."
Sve je isplanirao, zato mu je i bilo smešno dok sam se borila sa životom i povraćala. Đubre! Želi da me veže za sebe detetom! E pa ne može to tako, gospodine. Dete nije igračka i oboje odlučujemo o tome, a ne samo ti.
Ljutito odlazim i prilazim taksisti.
– Je l' slobodno vozilo?
– Jeste, gospođice. – otvorio mi je vrata.
Stigla sam ispred kuće dvadesetak minuta kasnije, platila vožnju i ljutito odmarširala unutra. Uletela sam besna i razdražljiva. Pronašla sam ga u dnevnoj sobi dole sa bakom. Smejali su se dok je baka pripremala ručak u kuhinji.
– O, draga, vratila si se. – kezi se.
Ljutito mu prilazim i udaram mu šamar. – Šta je ovo, Strahinja!? Šta si mi ovo uradio!? – bacam mu laboratorijske analize u facu i počinjem da plačem.
– Bako, možeš li da izađeš na trenutak dok ne smirim gospođicu? – upitao je Strahinja.
– Ne ide baka nigde. Neka vidi koliko si ti đubre. – zarežala sam.
– Pa šta je uradio? – upitala je baka uplašeno.
– Napravio mi je dete! – zagrmela sam.
Baka je razrogačila oči, a na Strahinjinim usnama vidim pobednički osmeh.
KRETEN!
Bacila sam se ljutito na njega i počela da ga udaram. Oborila sam ga na krevet, legla na njega i nastavila da ga udaram sve dok me baka nije odvojila.
– Lolo, smiri se, molim te!
– Pusti me da ga oderem.
Baka je uspela da me odvoji od njega, ali sam i dalje besna.
– Dete nije igračka i oboje odlučujemo da li ćemo da ga napravimo ili ne! Ne radi se tako podmuklo, kao što si ti uradio!
Baba prevrće očima. – Ajde, bre, Lolo, ne lupaj. Pa dete je nešto najlepše što može da se dogodi jednoj ženi. Tvoja majka je slučajno ostala trudna sa tobom...
– E da, dobro si to rekla. Slučajno. Zato nikada nisam znala šta je očeva ljubav. Nikada ga nisam upoznala, jer je ostavio čim je saznao da je trudna.
– Ali to ne važi u tvom slučaju, sunce ti jebem! – naljutila se baka. – Čim je to uradio svesno, znači da te želi i da te voli.
– Tako je, bako. – govori Strahinja odlučno.
– Da nije hteo dete sa tobom ne bi to uradio namerno.
– On želi da budem njegova robinja!
– Govoriš gluposti. – odgovara mi Strahinja ljutito.
– Nikada ne bih dozvolio da budeš bilo čija robinja, pogotovo ne moja. I sama znaš koliko sam te zavoleo i koliko želim da budemo zajedno. Čak ni sa ženom sa kojom imam dete, nisam u braku, jer mi se omaklo. Nisam je voleo... Dete naravno obožavam, ali jednostavno nisam želeo tu ženu pored sebe. A tebe želim.
Nisam ništa rekla, samo sam se okrenula i otrčala iz sobe. Čula sam bat njegovih koraka i trenutak kasnije sam ga ugledala.
– Izvini. – kleknuo je ispred mene. – Mislio sam da bi bila srećna kada bi... – ugledala sam suze u njegovim očima.
– Oprosti mi, pogrešio sam.
I meni je došlo da zaplačem ponovo, ali se suzdržavam.
– Želeo sam da budeš pored mene, da živimo zajedno, da radimo i da gradimo zajedno. Ni sa jednom ženom se nisam ovako osećao, nijednu nisam želeo da bude moja. A tebe želim... Očigledno je da nije obo...
Prekidam ga. – Želim i ja tebe, Strahinja, ali ovo nije rešenje da me zadržiš. Mogao si lepo da mi kažeš...
– Hiljadu puta sam ti rekao da želim da se preseliš kod mene.
– Ali ne mogu tek tako da ostavim ovde sve i da dođem kod tebe. Shvati to.
– Zašto ne možeš? Mogla si da dobiješ premeštaj, čak bismo i baku poveli kod nas. Ona ima gde.
– Misliš li da bi krenula? – uspela sam da se nasmejem i koliko toliko spustim loptu.
– Krenula bi, jer ne bi podnela tvoj odlazak.
– Da, ali...
– Šta te još vezuje za ovaj grad, Lolo? Samo bolne uspomene. U ovoj kući ti više nije prijatno, vezuju te uspomene za deku. Doživela si traumu ovde u ovom gradu od koje se još uvek nisi oporavila. Beograd će biti tvoje novo okruženje, tamo su ljudi koje voliš najviše na svetu. Jesam li u pravu?
– Jesi.
– Eto vidiš. A tamo ćeš biti sa ljudima koje voliš, čak ćemo i baku da nagovorimo da se preseli tamo. Tvoja majka će uvek biti dobrodošla ako poželi da dođe.
– Ne zanima me to, svejedno mi je. Nikada joj neću zaboraviti reči koje mi je izgovorila.
– Razmisli o svemu, Lolo, pre nego što doneseš bilo kakav zaključak. Život je pred nama. Život pun vedrih boja. Spreman sam da budem sa tobom i u dobru i u zlu. Hajde, idemo gore da se presvučeš, umiješ i smiriš malo, pa ćemo da siđemo da porazgovaramo svi zajedno.
– Koji svi?
– Baka, ti i ja.
– Dobro.
Podigao me je i odneo gore. Spustio me je i zagrlio čvrsto.
– Idi da se središ, čekaću te.
Klimnula sam glavom i otišla do kupatila. Naslonila sam se rukama na lavabo i pogledala se u ogledalo. Dišem duboko i gledam svoje oči koje su crvene i naduvene od suza. Maskara je razmazana oko očiju. Gotovo je sa mojom patnjom, obrisaću suze, umiću se i krenuću u novi život. Moram da zaboravim prošlost kako bi mi budućnost bila bolja. Dete je dar od Boga i ono će me promeniti i dati mi snage da preguram i prevaziđem ovo sve. Strahinja mi je mnogo pomogao i ne mogu da ga odgurnem od sebe bez obzira što je podmuklo sve ovo uradio.
Pola sata kasnije sam stajala ispred ogromnog ogledala – istuširana i sređena. Ličila sam na ženu, nisam više strašilo. Strahinja je tada pokucao.
– Draga, pola sata si već unutra. Jesi li dobro? Lolo?
– Tuširala sam se. – otvorila sam vrata. – Morala sam. – grlim ga.
– Hajdemo dole.
Baka je već postavila ručak i čekala nas.
– Ohladiće se, sedajte. – govori nam baka.
– Bako, moramo da razgovaramo. – rekao je Strahinja.
– Prvo da se jede, pa ćemo posle uz kaficu da rešimo sve.
Laknulo mi je. Baka je pravi borac, žena lavica i za svaki problem pronađe neko rešenje. Uglavnom bude pametno i mudro. Zato je i obožavam. I deka je bio takav, samo je on bio stroži i zahtevao je da poštujemo pojedina pravila. Ja se nikada nisam bunila, kao što je to radila moja majka. Deka je samo želeo da poštujemo kućna pravila, da cenimo ono što imamo i da nikada ne iznosimo iz kuće, već da unosimo. Bio je ugledan i cenjen čovek, što u komšiluku, što u firmi u kojoj je radio, što u familiji. Svi su ga poštovali, bez obzira što je bio tvrdoglav i težak čovek. Takav mu je bio karakter, ali je mene obožavao i retko kad mi nešto nije dozvoljavao. Kršio je svoja pravila da bih ja bila srećna. Popuštao mi je. On je sada moj anđeo čuvar i zahvalna sam mu za svaki kvadrat ove kuće koju je sam sa svojih deset prstiju napravio, a da ne pričam o ljubavi koju mi je pružao.
– Šta planirate posle svega? – upitala nas je baka nakon ručka dok smo ispijali kafu.
– Pa to smo hteli da se dogovorimo sa tobom, da nam daš najbolji savet. – odgovara Strahinja.
– Ja da vam dam savet? Pa uzimajte se, sunce vam jebem žarko.
Oboje se smejemo.
– Hoćemo, bako, ali postoji problem.
– Koji problem postoji? Sve imate. Pogotovo godine koje ste sprcali.
– Slažemo se s tim, ali mi bez tebe ne idemo nigde. – rekla sam joj.
– Pa šta ću vam ja, pobogu? Neću valjda da živim sa vama.
– Hoćeš. – govori Strahinja odlučno.
– Ma ostavi se šale, sine. Ozbiljna sam.
– I mi smo, bako. Voleli bismo da se preseliš kod tvog sina, u Beogradu.
– Kod Draže? Vi ste poludeli. – smeje se baka. – Ja ne mrdam odavde. Doći ću, naravno, kad bude svadba.
– Bako, nećemo tako. Mi hoćemo da nam budeš blizu. – uporna sam.
– Dolaziću...
– Bako, molim te, molim te, molim te. Ujka te neće izbaciti, rado će prihvatiti da živiš sa njima.
– Ma ni u ludilu ne bih živela sa onom njegovom ženetinom. Neka 'fala.
Strahinja me je pogledao. – Baka se ne miriše sa ujnom?
Odmahnula sam glavom. – Ne. Od početka je tako.
– Kako, bre?
– Tako, bre. – odgovara baka. – To je lenčuga neviđena. A ja da živim sa njima i da se nerviram zbog toga ne pada mi na pamet. Da ne pričam što mi stalno kontrira i iritira me. Ista je kao ona njena luda majka.
– Meni je ujna kraljica. – govori Strahinja.
– Kad ti je kraljica idi živi ti sa njom. Ja ne mrdam odavde.
– Nećeš ni zbog mene?
– Neću, Lolo. Neću da živim sa njima. Ja svog sina volim, ali da trpim njegovu ženu nemam namere. Ovde mi je lepo.
– Upucaću se. – gunđa Strahinja.
– Nećeš da se pucaš, nego ćeš da spremaš svadbu. Hoću da dočekam da mi se unuka uda.
– Dočekaćeš, normalno. – smeje se Strahinja. – Bićeš najveselija na svadbi.
– Podrazumeva se. Lola mi je prva unuka i prva radost.
– Ti si najbolja baka na svetu. – prilazim i grlim je.
– Razmisli o onome. Volela bih da budemo blizu.
– Nemam šta da razmišljam.
– Bako, molim te.
– Razmisliću, dobro.
– E tako te volimo. – prilazi Strahinja i grli je. – Sad još samo Mari da kažemo sve.
Namrštila sam se. – Recite joj vi, ja moram još malo da se spremam za posao. A ona dolazi oko jedanaest kući.