sreda, 18. februar 2015.
1:40 ujutru
Novi Sad
– Doktorka, pušenje je ovde zabranjeno. – zadirkuje me.
– Otvorila sam prozor i stojim pored njega, vidiš valjda. – mrštim se.
– Imamo hitan slučaj, upravo su dovezli jednog gospodina u jako teškom stanju.
– Dolazim odmah.
Sestra je izašla iz ordinacije, a ja ostavljam kafu, gasim cigaretu, oblačim mantil i brzim koracima izlazim.
– Gde ste odveli pacijenta? – zaustavila sam sestru Emu.
– Kog pacijenta?
– Ana mi je upravo rekla da su dovezli pacijenta u jako teškom stanju.
Ema je slegnula ramenima. – Nisam čula, ne znam.
– Ti nikad ništa ne znaš.
Tada nailazi medicinski brat – David.
– Davide, jesu li odveli pacijenta u salu?
– Kog pacijenta? Nije bilo prijema već dva sata. Ono što ste vi pregledali i to je to.
– Kako, bre, nije primljen? Pa pre pet minuta je dolazila Ana da mi kaže da je primljen pacijent u teškom stanju.
– Do sad sam bio na prijemnom, nisu nikog dovezli, doktorka. Izvinite, moram da obiđem svoje pacijente.
– Svašta. – prekrstila sam se i pozvala Anu telefonom.
– Halo, doktorka. – javlja se.
– Gde si? Gde je taj pacijent i šta se dešava?
– Pacijent je ovde u sali. Dođite odmah.
– S kim si tamo?
– Vaš čekamo.
– Ko je tu sa tobom?
– Dođite, molim vas. Gospodin umire, potrebna mu je vaša pomoć.
Prestravljeno sam prekinula poziv i odjurila do sale. Uletela sam unutra i ugledala samo Anu.
– Dobro, šta se dešava s tobom, devojko? – pobesnela sam.
– Doktorka, ja sam...
– Slagala si me. Slagala. Zato ćeš biti prijavljena.
– Doktorka, ne...
– Prekini i gubi mi se s očiju, lažljivice. Pomislila sam da stvarno čovek umire. Zašto si me slagala?
– Nisam vas slagala. Potrebni ste gospodinu koji je iza vas.
Okrenula sam se i ugledala Strahinju kako sedi na krevetu koji je bio kraj prozora. Kad sam uletela nisam ga primetila jer sam bila uznemirena a i krevet mi nije bio na vidiku.
O, Bože, budale!
– Ana? – pogledala sam je.
Slegnula je ramenima. – Gospodin je bio ljubazan, rekao mi je ko je i poželeo je da vas iznenadi. Ja sam prihvatila da mu budem saučesnik.
Nasmejala sam se. – Briši odavde.
Ana se zakikotala i otrčala iz sale.
– Znači imamo hitan slučaj. – smejem se dok mu prilazim.
Smeje se i on i privlači me u svoj zagrljaj. – Mnogo mi je loše, doktorka. Srce samo što ne prestane da kuca. Imam aritmiju...
– Ti si stvarno lud.
– Hteo sam da te iznenadim. Sada smo ponovo kvit.
Zagrlila sam ga čvrsto. – Prestravila sam se kad mi je Ana rekla za čoveka koji je hitno primljen ovamo. Uvek se tako osećam kada radim sa pacijentima. Pogotovo mi teško pada kada... umru. A svakodnevno dođe do...
Strahinja me prekida. – Nećemo o tome.
– Dobro, nećemo. Hajdemo do moje ordinacije.
Pet minuta kasnije smo bili sami u mojoj ordinaciji.
– Jesi li zaključala? – upitao me je.
– Jesam.
Postoje periodi koji ti obeleže život i često se sa nekom setom i osmehom vraćaš u taj period. Za jedno dvadeset godina ću imati predivne uspomene na ovaj period koji sam provela i provodim sa njim. Ovaj čovek je neverovatan.
– Nemaš pojma koliko si bila jebozovna malopre kada si uletela u salu. A tek taj crveni ruž na tvojim usnama...
Lukavo sam ga pogledala i skinula mantil. Ispod sam imala crnu tuniku, farmerice i čizmice. Ništa specijalno.
– Uh...
– Šta je? Pogledaj kako sam jednostavno obučena. Da sam znala da dolaziš obukla bih haljinu bez obzira što je zima.
– Meni si uvek jebozovna. – prilazi mi.
Adrenalin me je ludački tukao dok sam ga posmatrala i slušala.
– E, nemam mnogo vremena. Svakog časa može neko da naiđe.
– Baš me briga. – privukao me je sebi. – Trenutno imaš pacijenta, nisi jedini lekar ovde.
– Nije trebalo da govoriš Ani da smo vereni, sada ceo klinički ima da sazna...
Strahinja se mršti i udaljava se.
– Zar im nisi rekla da si verena?
– Nisam stigla, a i...
– Ti ne želiš da ljudi znaju da si verena?
O, ne, naljutila sam ga.
– Ma želim, naravno, ali...
Odmahnuo je glavom. – Jesi li rekla baki?
– Nisam stigla...
– U redu je, sve mi je jasno. Ja sam jedna velika budala. – okrenuo se, otključao vrata i izašao.
Šta sam uradila?
Zašto ne mogu da se pomerim i potrčim za njim?
Noge su mi se odsekle i nisam mogla da hodam, samo sam pala i zaplakala.
– Doktorka... – nailazi sestra Ana i gleda me uplašeno.
– Jeste li dobro?
– Ma zavrtelo mi se u glavi i pala sam. – ustajem polako.
– Sve je u redu, dobro sam sada.
– Gospodin...
Prekidam je. – Bio je i otišao.
– Nadam se da je sve u redu.
– Naravno da je u redu, Ana. Ne znam šta hoćeš od mene! Čovek je bio i otišao jer ustaje rano i ima obaveze. Šta ti nije jasno?
– U redu, to nije moja stvar. – pogledala me je i izašla.
– Naravno da nije. – zarežala sam ljutito.
Sve do završetka smene sam bila uznemirena i zabrinuta. Strahinji sam poslala nekoliko poruka, ali ih nije ni primio. Telefon mu je ugašen. Otišao je i ostavio me je, iako je obećao da nikad neće. Kako da mu objasnim da mi je potrebno vreme da prvo ja budem svesna da sam verena pa tek onda ostali. On to ne može da razume. Znala sam da će doći trenutak kada ću mu doći glave i kada će se okrenuti i otići. Eto došao je taj trenutak i gotovo je.
Nema veze. Nije mi žao, jer mi je bilo prelepo sa njim ovih mesec i nešto dana. Razumem i zašto je otišao – previše sam nestabilna, a njemu to ne treba. Nikome to ne treba.
Dodatni pritisak mi je stvorila majka kada sam došla s posla i odmah smo se posvađale. Izgovorila mi je neke reči koje su me dotukle. Rođena majka mi to izgovara a meni se srce slama. Ne mogu ja više ovako. Odlazim do svog sprata, punim kadu vrelom vodom i uzimam nož. Ovo mi nije prvi put, pokušala sam i ranije da završim s tim i presudim sebi.
Voda je vrela.
Ne mogu više da osećam ovoliku tugu. Ne zaslužujem da živim.
Ispružila sam prvo desnu ruku i povlačim liniju po ruci. Nekoliko kapljica krvi se pojavljuje. Boli. Jebeno boli. Uzimam nož u desnoj ruci i isto to radim na levoj ruci, ali ne jednom nego nekoliko puta povlačim linije po ruci. Jaka, probadajuća bol mi udara direktno u mozak. Možda je ovo suludo – ali meni je nekako bolje, ne osećam psihičku bol u tim trenucima. Kao da sam tim rezovima odagnala loše misli. Sutra je novi dan, ali ja ga neću dočekati jer ću završiti već jednom sa sobom. Gotovo je. Strahinja mi je bio poslednja nada, ali ja nisam uspela da ga sačuvam. Sjebala sam sve.
Taman kada sam spustila nož i htela da prerežem vene, na vratima kupatila sam ga ugledala. Strahinju. Izgleda da haluciniram, ali i pored toga neka čudna sila me je naterala da bacim nož.
– Šta to radiš, jebote!? – zagrmeo je Strahinja.
Odmahnula sam glavom. – Bože, pričinjava mi se da je ovde.
– Ne pričinjava ti se! Ovde sam! – podiže me i odnosi iz kupatila do spavaće sobe. Spušta me, pa uzima peškir i obmotava moje golo telo.
– Jesi li poludela!? – urla na mene. – Zašto!?
Počela sam nekontrolisano da plačem.
– Zato što ne mogu više. Ti si mi bio poslednja nada, poslednja šansa. Kada si otišao znala sam da je kraj.
– Ma kakav kraj? Nigde je nisam otišao. Izašao sam da se izduvam malo i hteo sam da dođem kada završiš smenu...
– Ali pogodilo te je...
Prekida me. – Pogodilo me je, ne mogu da poreknem, ali te i razumem. Nije ti lako da odjednom prihvatiš činjenicu da si verena. Posle svega.
– Da, baš tako.
– Budalo jedna! Polazi odmah kod lekara.
– Ma daj...
– Pogledaj se. – podiže mi ruke.
Stvarno nisam normalna. Obe ruke su mi krvave.
– Oblači se. – vadi mi garderobu iz ormara. – Gde ti stoji donji veš?
– Daj mi dva minuta da se obučem. – pogledala sam ga.
– Ruke su ti krvave! – zagrmeo je ponovo i uspeo da mi zaustavi krvarenje dok hitna pomoć ne stigne.
Hitna pomoć je došla pola sata kasnije jer nisam želela da idem kod lekara. Pogotovo ne da me sretne neko od kolega. Brujaće ceo klinički. A ovi iz hitne me ne poznaju, nikada se nisam susretala sa njima.
Previli su mi delove na rukama koje sam povredila i ubrzo otišli.
– Imaš sreće što ti baba nije kući, Lolo. Imaš sreće. – gunđa Strahinja dok nam kuva kafu.
– Sve ću da joj ispričam.
– Ako to uradiš, doživeće srčani udar.
– Samo zato neću, inače bih joj rekao pa neka te premlati od batina. Trebala je mnogo da te bije dok si bila mala.
– Trebala je, ali nije. Zato sam i ovakva.
– Ti si divna osoba, ali si preživela nešto što retko ko može da preživi. Retko ko se izvuče. To je normalno da imaš traume. Vremenom će ti biti bolje, ali treba da prođe to vreme.
– U pravu si.
Oblačim duks jer smo začuli zvono na vratima, a trenutak kasnije nailazi baka.
– Sine. – obradovala se kada je videla Strahinju i zagrlila ga čvrsto. – Kada si stigao?
– Malopre, bako. Hoćeš i tebi da skuvam kafu?
– A ne, ja sam sad popila kod komšinice. – odgovara i gleda me. – Zašto je dolazila hitna kod nas?
Pocrvenela sam. – Hitna? Ne znam.
– Kako ne znaš? Sad mi je komšinica Zora rekla da su bili kod nas.
– Možda su bili kod ovih dole.
– Sigurno su bili kod stanara, bako. – podržava me Strahinja.
– Moguće. Pitaću ih posle ako ih vidim.
– Ma jok, nemoj to da pitaš. Nije prijatno. – nagovara je Strahinja.
– U pravu si, neprijatno je. Ma ne zanima me, bitno je da nisu bili kod tebe.
– Ma ne, bako. Opušteno.
– Kad radiš danas?
– Popodne.
– Uzmi odspavaj malo. Došla si iz treće.
– Hoću, samo da popijemo kafu i dremnuću malo.
– Idem ja dole da spremam ručak, vi odmorite. Sine, ti do kada ostaješ?
– Trebalo je danas da se vratim, ali ostaću još nekoliko dana.
Zbunjeno sam ga pogledala kad je to rekao.
– Super. Onda ćeš da siđeš posle dole da ručamo.
– Hoću, bako.
Čekala sam da baka ode pa da ga pitam da li je ozbiljan bio kad je rekao da ostaje nekoliko dana.
– Ozbiljan sam, Lolo. Da si normalna, vratio bih se danas, ovako moram da zovem šefa da ga molim za slobodne dane...
– Strahinja, nemoj to da radiš. Ono malopre je bio trenutak slabosti i... – odjednom sam osetila nagon za povraćanje i trenutak kasnije sam izbacila sve iz sebe – ispovraćala sam se.
– Srećo... – uplašeno mi je prišao i zagrlio me. – Jesi li dobro?
– Nisam. Vrti mi se u glavi. Izgleda da me stiže umor. Moram da idem da legnem da odspavam do pola jedan. Hoćeš li da me probudiš tada?
– Probudiću te, ali...
– Ne mogu da popijem kafu, izvini. Muka mi je.
– Lolo...
– Ako hoćeš, možeš da dođeš da legneš sa mnom.
– Doći ću, idi lezi.
Klimnula sam glavom, otišla do spavaće sobe i čim sam legla zaspala sam.