subota, 14. februar 2015.
Beograd
Vratile smo se oko pola tri ujutru kući. Branka je odmah otišla do svoje sobe i ubrzo zaspala, a ja sam se na brzinu istuširala i legla. Nisam mogla da spavam, okretala sam se i na kraju pustila tv. Valjda ću tako zaspati.
Odjednom čujem vibraciju svog telefona.
Strahinja.
– Hej. – javljam se.
– Otključaj vrata, hladno mi je.
– Pa gde si ti?
– Ispred kuće.
– O Bože, ti si lud.
– Hajde požuri dok tvoji nisu primetili lopova.
Nasmejala sam se i otišla da mu otvorim. Čim me je video odgurnuo me je, zatvorio vrata i pribio uz njih.
– Ne mogu da zaspim bez tebe. Nisam želeo da idem kući. – govori mi dok spušta nežne poljupce svud po meni.
– Direktno iz kluba si došao ovamo?
– Direktno. Završio sam smenu i po prvi put mi se nije išlo kući da spavam, a obično jedva čekam da se dočepam kreveta.
– Dođi. – uhvatila sam ga za ruku i povela ka sobi. – Samo budi tih, molim te.
– Pokušaj ti da budeš tiha dok te budem jebao posle. – šapuće, a meni se od tih reči naježila koža.
Ulazimo u sobu.
– Pobegla si mi, nisi htela da me sačekaš da završim smenu.
– Nisam mogla, Brankica me je udavila jer su joj ujka i ujna naredili da dođe ranije kući.
– Zbog ispita?
– Da, sledeća nedelja joj je opasna.
– Dobro, opravdala si se. Primaš li me u svojoj postelji? – smeje se.
– Pa sad... razmisliću.
Prišao mi je i zagledao se u moj prsten.
– Savršeno ti stoji. – hvata me za ruku i ljubi je. – Hvala ti.
– Hvala tebi što mi pomažeš da prevaziđem sve svoje strahove i da ponovo zavolim.
– Činiću to do kraja svog života ako treba.
U sobu ulazi ujna.
O, ne.
Gleda nas zapanjeno.
– Jeste li vi normalni? – upitala nas je.
– Nismo, ujna. – smeje se Strahinja.
– Ako ti ujka ustane... – pokušava da bude ozbiljna i da mi zapreti, ali ja je dobro poznajem i znam da se samo trudi da deluje tako.
– Ćuti, nemoj nikome da kažeš, molim te.
– Neću, neću, ali ako vas neko čuje...
– Neće niko, bićemo tihi. Obećavamo. – govorim joj.
– Laku noć. – smeje se i izlazi iz sobe.
– Ujna ti je carica. Hajde da legnemo.
Na brzinu smo se skinuli – ja sam obukla spavaćicu, a Strahinja je legao pored mene u boksericama.
– Ja sam baš umorna. – pogledala sam ga.
– I ja sam. Sada mogu da zaspim jer si ti pored mene.
– Isto.
Ugasila sam lampu. Strahinja me je privukao sebi, ušuškali smo se i ubrzo zaspali.
Ujutru me bude njegovi poljupci.
– Lepotice.
– Koliko je sati? – promrmljala sam.
– Pola osam.
– A daj, pusti me da odspavam još malo.
– Ti možeš, ali ja ne mogu. Moram da odem pre nego što se ostali probude.
– Ujna zna da si ovde. – mrmljam.
– Ujna zna, ali ako me ujka bude video, motka ona umazana mi ne gine.
Uspeo je da me nasmeje.
– Otvori oči već jednom.
– Ne mogu, spava mi se.
– Ustani da me sprovedeš do ulaznih vrata, posle mogu sam.
– Slobodno idi, Branka spava, naša mlađa sestra Iva je otišla u školu, a ujna i ujka još spavaju.
– Šta ako je ujka budan?
– Nije budan, ne brini.
Strahinja je progunđao nešto što nisam razumela i odjednom sam osetila njegovo telo na sebi.
– Momentalno da si ustala. Ovaj vikend ionako brzo ima da prođe, a mi imamo mnogo toga da uradimo.
– Okej, ali ne moramo u pola osam ujutru.
– Moramo.
– Šta si planirao da radimo ovoliko rano?
– Da trčimo. Hajde, diži se.
Odmah sam otvorila oči kada je spomenuo trčanje.
– Da trčimo? Jesi li ti poludeo?
– Zar ti ne trčiš ponekad ujutru?
– Ne trčim nikad, a kamoli da ustajem ujutru da trčim.
– Sereš!
– Rečnik, Strahinja, rečnik!
– Kako, bre, nikad ne trčiš?
– Tako lepo.
– E sada ćeš da trčiš.
– Ni mrtva. Ja mrzim trčanje i bilo kakvu fizičku aktivnost.
– Lenčugo neviđena.
– Samo ti trči, mene pusti da spavam. Kasnije kada se budeš istrčao, ti dođi. Tad zazvoni, otvoriće ti neko.
– Imaš pet minuta da ustaneš, obučeš se i pođeš sa mnom.
– Šališ se?
– Ni najmanje. Mora da se trenira, mora da se pokreneš malo.
– Laku noć. – pokrila sam se jorganom.
– Ne pokušavaj. – sklanja jorgan i podiže me. – Idemo da trčimo.
– Ne maltretiraj me.
Spustio me je tako da sam morala da stanem iako mi se i dalje spavalo.
– Budalo jedna. – zarežala sam i gunđala dok sam se oblačila i umivala. Nisam čak ni kosu očešljala, već sam krenula sa njim na trčanje.
Jebeno trčanje.
Jedva sam trčala i na času fizičkog vaspitanja.
– Gde misliš da trčimo?
– Trčaćemo do Košutnjaka i nazad.
Razrogačila sam oči. – Šališ se?
– Lepotice, nema ni četiri kilometara do tamo.
– Od Dedinja do Košutnjaka da trčim? Je l' me zezaš?
Prevrće očima. – Ne, ne zezam te. Čini ti se da je mnogo. Pešaka se tamo stigne za nekih četrdesetak minuta...
– Idi dođavola. – odgurnula sam ga i pokušala da mu pobegnem, ali mi nije uspelo.
– Da nisi došao noćas, sada bih uveliko spavala.
Strahinja se nadvija nada mnom i susretnem se s njegovim zločestim osmehom. Zagrlila sam ga i pokušala poljupcem da mu skrenem misli i da odustane od trčanja, ali on se brzo odmakne od mene.
– Polazi.
– Ja nikada ne trčim. – gunđam.
Još uvek se nisam ni probudila ljudski, a on želi da jurcam po beogradskim ulicama.
Nerazumna budala!
– Idemo, mlada damo. Hoću da nam lepo počne dan i da se isto tako i završi. – uhvati me za ruku.
– Neću da trčim. Neću.
– Na trčanje!
– Koliko si rekao da ima kilometara odavde do Košutnjaka?
– Nekih tri i po kilometara. Što znači na tamo i na ovamo ima oko sedam kilometara ukupno.
Nema šanse da izdržim toliko!
Nakon nekoliko metara sam uspela da ga sustignem i trčali smo jedno pored drugog. Zagledala sam se u njegovu vitku lepotu, pitajući se radi li ovaj muškarac išta loše. Trči kao da mu je gornji deo tela odvojen od donjeg, a noge mu s lakoćom nose visoko i predivno telo.
Možeš ti to, Lolo!
Nekako uspem da uskladim ritam s njim pa trčimo u tišini. Grad još uvek nije skroz budan.
Nije prošlo ni pola puta do cilja kada sam se zaustavila jer nisam mogla više.
– Ne, ne, ne, ne smeš da staješ. – govori mi.
– Jebi se! – uzviknula sam.
Zaustavio se čuvši to i okrenuo se.
– Ne mogu više.
– Polazi.
Samo sam odmahnula glavom i krenula, smišljajući plan kako da mu se osvetim danas.
Kada smo stigli do Košutnjaka nisam mogla da verujem da je miran i da nije zadihan. Ja sam cela mokra i znojava i verovatno crvena kao bulka. Živi užas. A njegovo lice i telo mu deluju sveže. U životu nisam trčala ovoliko, a kako ću nazad nemam pojma. Samo sam se odjednom srušila na travu i pravila se da sam bez svesti. Ne mogu ja ovo. Bolje je ovako.
– Lolo. – kleknuo je pored mene i podigao me u svoje krilo.
– Jesam li te mnogo umorio?
Odjednom sam osetila mučninu, ali i dalje nepomično ležim u njegovom naručju.
– Ne foliraj se da si se onesvestila, uskoro krećemo nazad. – počeo je da me golica i pogodio moju slabu tačku.
Otvorila sam oči i pogledala ga. – Molim te, nemoj više da me teraš da trčim. Imam osećaj da ću doživeti infarkt.
– E, odlična si bila. Bolja nego što sam očekivao. – ceri se.
Svinja!
– Više bi mi prijao jutarnji seks sa tobom nego ovo. A ti, ti se nisi čak ni oznojio.
– Od trčanja se retko znojim, ali od seksa sa tobom... sam mokar, dušo.
– Ja se do kuće vraćam taksijem, a ti kako hoćeš. – ustajem.
– Ponela si pare? – smeje se jer zna da nisam ponela ništa.
– Đubre jedno.
– Hajde, hajde, poštedeću te. Vratićemo se kući taksijem, ja imam pare.
Stižemo ispred kuće dvadesetak minuta kasnije.
– Idi i iznesi mi jaknu, pa da brišemo.
– Kuda da brišemo? Zar nećeš da uđeš?
– Ma ne...
– Hajde, neka ispadne da si sam došao. Idem ja unutra a ti zvoni.
– Uloviće nas.
– Ujna nas je već ulovila. – namignula sam mu i ušla unutra.
Čudno – izgleda da svi još uvek spavaju.
Taman kada sam ušla u spavaću sobu, čula sam zvono. Legla sam i pravila sam se da spavam. Nisam znala ni ko je izašao da mu otvori sve dok nisam čula ujnin glas. Trenutak kasnije su se vrata moje sobe otvorila.
– Lolo. – šapuće ujna.
– M?
– Hajde, ustani.
– Zašto?
– Da se popije kafa, da se doručkuje, a i došao je Strale.
Otvorila sam oči. – Zar on nije prespavao kod mene... O, da, on je verovatno ustao rano jutros i otišao.
– I zaboravio jaknu i telefon.
Ova žena sve vidi.
– Izgleda.
– Kako ste samo loši glumci, Lolo. – aplaudira.
– Zašto?
– Pa zar stvarno misliš da sam rasla na nekom drvetu?
– Ne mislim. – smejem se.
Strahinja je provirio u sobu. – Ujnu ne možemo da obrlatimo.
– Gde ste skitali jutros u pola osam? – gleda nas sumnjičavo.
Ona sve vidi i sve zna – oduševljava me.
– Videla si nas?
– Videla i čula kako urlate i budite komšiluk.
– Pa kad je tvoja rođaka nedokazana i neće da sluša. – odgovara Strahinja.
– Ma da! A on me je gospodin terao da trčim odavde do Košutnjaka u pola osam ujutru, ujna.
Ujna je prasnula u smeh. – Na koji fazon si pristala da trčiš? Pa ti ne trčiš ni za autobusom.
– Ne znam ni ja kako sam pristala. Udavio me je.
Strahinja se smeje. – Mora da trči, ujna. Mora da živi život punim plućima, a ne samo posao, cigarete i kafica.
– Ajde prekini. Ti slobodno trči, ne branim ti, ali ja nemam namere.
– Prve svađice. – pecnula nas je ujna.
– Mora da se pomiri sa tim da ne volim da trčim, niti da treniram. Nisam sportski tip.
– Uuu, ovo je bilo i kasno. Obično trčim oko pet ujutru. – govori Strahinja.
Razrogačila sam oči. – Ti si budala.
Ujna se smeje glasno. – Oboje ste budale. Idem da kuvam kafu.
– Gde je ujka? – upitala sam je.
– U dnevnoj.
– Sjajno, idem da se upoznam sa ujkom. – nakezio se Strahinja i izašao sa ujnom iz sobe.
– O, Bože, kakav početak dana. – smejem se dok ustajem iz kreveta i presvlačim se.
Ušla sam u dnevnu sobu petnaestak minuta kasnije i srce mi se razlilo od miline kada sam ugledala ujku i Strahinju kako ćaskaju opušteno kao da su komšije ili prijatelji.
– Dobro jutro. – prišla sam ujki i poljubila ga u obraz.
– Dobro jutro, lepotice. Jesi li se naspavala? – pogledao me je.
– Nisam. – odmahnula sam glavom.
Ujka se smeje. – Upoznao sam tvog verenika.
Pocrvenela sam.
– Kao da se znamo sto godina.
Branka ulazi u sobu i prekida nas. – Haj.
– Haj. – smejem se.
– Haj. – maše joj Strahinja.
– Daću ja tebi haj. – zapretila joj je ujna.
Ujka samo mudro ćuti i gleda je.
– Gladna sam kao vuk. – govori Branka.
– Pa samo si ti gladna! Nismo ni mi jeli. – gleda je ujka pomalo ljutito.
– Dobro, nisam ništa loše rekla.
– Sačekaj, doručkovaćemo svi zajedno. Idi probudi sestru.
– Ljutiće se ako...
Ujka je prekida. – Idi probudi sestru!
Branka je ljutito odmarširala iz sobe.
– Od vas imaju strah. – govori Strahinja.
– Moraju od nekog da imaju.
Ujna se mršti. – Zato moraš malo više da je pritegneš, jer mene ne sluša ništa. – gleda ujku ljutito.
– Ma vi ste nenormalne, bre. Poludite kad mene nema.
– Ajde dosta, imamo gosta.
Prasnula sam u smeh. – Kako si ga izrimovala, ujna, svaka ti čast.