Nakon ručka smo izašli napolje da popijemo kafu.
– Strale, sine, mislim da nikada nećeš zaboraviti ovu smokvu. – smeje se baka.
– Nikada je neću zaboraviti, bako. Nikada neću zaboraviti ni ovo dvorište, ni ovu kuću, ni onu klupicu na kojoj smo sedeli.
– Kako je ovo vreme proletelo...
– Lolita moja. – začula sam dobro poznati muški glas.
– Ljubavi moja jedina. – prilazi nam Čedomir.
Ustajem i grlim se sa Čedom – mojim drugom iz naselja.
– Čedo.
– Nemaš pojma koliko si nedostajala. Skoro mesec dana si gore.
– Nema toliko, ne preteruj.
– Meni se čini kao da si godinu dana tamo. Vreme bez tebe sporo prolazi.
– Hoćeš da ti skuvam kafu?
– Ma jok, čuo sam da si došla pa sam dotrčao da te vidim. Ej, u petak uveče izlazimo.
– Pa ajde dogovorićemo se. Ne mogu ništa da ti obećam.
Čeda je spazio Strahinju.
– Da te upoznam sa Strahinjom. – govorim.
– Čedomir, drago mi je.
– Strahinja. – rukuju se.
– Je l' znaš ko je Strahinja?
– Kako mogu da znam, Lolo?
– Strahinja je maleni dečak kojeg sam ugrizla za vrat.
Čeda je prasnuo u smeh. – Šališ se?
– Ne šalim se. Znaš celu priču.
– Da, da, kako da ne znam. Pa gde ste se sreli, jebote?
– Ne psuj, barabo jedna. – kritikuje ga baka. – Neću da mi presedne kafa zbog tebe.
– U Beogradu smo se sreli.
– A u pičku materinu, a milion puta si mi rekla da bi volela da pronađeš dečka i izviniš mu se.
– Prestani da psuješ, nemoj da me teraš da pustim pit bula na tebe! – progunđala je baka i zapretila mu.
– Izvini, bako. – smeje se Čeda.
– Eto vidiš, Bog je uslišio moje molitve.
– E, druže, nije ti bilo lako sa Lolom. Muškarci koje je odbijala su sekli vene.
Namrštila sam se. – Čedomire!
– Ja sam samo iskren, Lolice. Pa zar nije istina?
– Ne laj po mnogo, nego sedi ako 'oćeš, nemoj da mi stojiš tu iznad glave. – govori mu baka.
– Nemam vremena, idem. Pričaćemo ovih dana kad odemo na kafu. – maše nam i odlazi.
– Ludak. – smeje se baka.
Strahinja ustaje. – Hoćeš li da prošetamo malo, pošto uskoro moram da krenem nazad za Beograd? – pogledao me je.
– Može. Idem da se spremim.
– Hoćeš li i ti sa nama, bako? – upitao je Strahinja.
– Ma kakvi. Idite vi, mene mrzi. Jedva odem i do prodavnice.
Ušla sam unutra i krenula gore kod mene da se spremim, ali ponovo zastajem ispred bakinog i dekinog sprata. Čujem razne glasove, ali se ne usuđujem da uđem. Znam da će izaći na veliko ako to budem uradila. Još uvek nije došao pravi trenutak.
Pola sata kasnije smo šetali Petrovaradinskom tvrđavom. Usput sam srela bezbroj ljudi koje poznajem, a Strahinja je goreo od ljubomore kad god bi mi prišao neki muškarac. Nisam želela ništa da komentarišem, čekala sam da on prvi potegne priču, pa da mu objasnim da ni sa jednim od njih nemam ništa. Ne kažem da mi se nisu udvarali, ali ja nijednog nisam gledala na taj način.
– Mogu li da ti otpevam nešto? – upitao me je iznenada.
– Nisam znala da znaš da pevaš.
– Pa i ne pevam baš lepo, ali potrudiću se da to zvuči okej. Bitan je tekst pesme, ne ja.
Namrštila sam se i pogledala ga sumnjičavo.
– Mogu li da počnem? – seo je na klupicu i pogledom mi pokazao da sednem pored njega.
Poslušala sam ga i sela. – Možeš da počneš.
Privukao me je sebi, prebacio ruku preko mog ramena i počeo da peva:
Ne zanima me što te svi žele u gradu
Ja hoću da si sa mnom tu u polumraku
Da ti skinem Luj Vi, taj tesni Guči,
Jer ove noći, mala moja, lekcija se uči.
Uzbudila sam se što od njegovog glasa što od teksta pesme. Nikada ranije nisam čula pesmu, ali kad je on peva, zvuči fantastično.
A onda je nastavio da peva:
Ja takve primetim
Bezobraznog pogleda
I odmah vatru osetim,
To ti se, vidim, dopada.
Pogledala sam ga i zagrlila ga čvrsto.
– Mogu da me žele milion muškaraca, ja želim samo tebe i njih ne vidim. – samo što se ne rasplačem.
– Želim da to tako i ostane. Nimalo mi se ne sviđa ovaj grad. – mršti se. – Em što se svi muškarci lože na tebe, em... em me ovaj grad veže za tužno detinjstvo.
Smejem se glasno. – Žao mi je što sam ti pokvarila detinjstvo, rekla sam ti već. Potrudiću se da zavoliš ovaj grad i zaboraviš sve ružno što ti se dogodilo ovde.
– Potrudi se. Gde ćeš još da me vodiš, pošto uskoro moram da krenem?
– Možemo da odemo do...
Prekida naš muški glas. – Lolita!!!
Oboje smo se okrenuli ka čoveku.
Aksentije – moj drug sa fakulteta.
– Hej, Akso. – ustala sam i grlimo se.
– Gde si ti? Pomislio sam da se nećeš vratiti iz Beograda. Lepo li ti je tamo pa si toliko dugo ostala?
– Bilo mi je prelepo, odmorila sam se pošteno.
– Vidim, a video sam i slike na instagramu. Bolje da sam ga deinstalirao.
– Zašto?
– Nije mi dobro od tvoje lepote.
Nasmejala sam se. – Ti si lud.
– Nisam lud, već sam zaljubljen. Ko li će osvojiti tvoje srce posle svega onoga... – zaustavio se.
– Nećemo o tome.
– U pravu si, nećemo, ali moraš da se zabavljaš s nekim i da...
Prekidam ga. – Da te upoznam sa Strahinjom.
Aksentije je pogledao Strahinju.
– Strahinja, Aksa je moj drug sa fakulteta.
– Drago mi je. – pružio mu je Strahinja ruku. – Lolin dečko.
Aksentije je raširio oči kada je to čuo i pogledao me.
– Lolo?
– Pričaćemo kad se budemo videli, nemam sad vremena.
– Znači...
– Akso, viđamo se ovih dana. Žurim sada.
Aksentije klima glavom, pozdravljamo se i ja odlazim sa Strahinjom.
– Budala. – progunđao je Strahinja. – I dalje mrzim ovaj grad. Ako budeš pristala da se udaš za mene živećemo kod mene.
Pogledala sam ga. – Jesi li ozbiljan?
– Ozbiljan, nego šta. Živećemo kod mene.
– Ma ne to, nego...
– Za brak? I za to sam ozbiljan. Ne pada mi na pamet da odustanem od tebe. Zaludela si me.
– I ti si mene.
– Kada ćemo se videti ponovo?
– Ja se nadam sledeće nedelje.
– Uh, daleko je to. Lolo, ja imam ozbiljne namere s tobom i voleo bih da smo bliže.
– Pa i ja bih to volela, ali trenutno je ovako i ne mogu ništa da promenim. Ovde imam posao koji sam jedva dobila i ne smem da ga ispustim...
– Razumem.
– Viđaćemo se, nismo preko sveta.
– Nismo, ali kao da jesmo. Navikao sam se na tebe. – smeje se.
– I ja sam na tebe. Nedostajaćeš mi.
Privukao me je u svoj zagrljaj. – Zaljubio sam se, Lolo.
– Mislim da sam se i ja zaljubila.
Otišao je par sati kasnije, a ja sam se pitala kako ću živim bez njega.
Dan po dan – prošla je cela nedelja. Ne pitajte me kako. Jesmo se mi čuli stalno, ali nisam mogla da ga zagrlim i dodirnem. Nedostajao mi je previše. Činilo mi se sve nestvarno, još uvek nisam mogla da shvatim da je stvaran i da smo zajedno. Bio je moj na neki način, a isto tako sam znala da ima dete i ženu sa kojom ima to dete.
Satima samo razgovarali preko telefona, a iz trenutka u trenutak sam osetila kako mi polako opipava dušu oblikujući je. Bila sam sigurna da ću ovo što osećam prema njemu osećati zauvek. Pre nego što je krenuo za Beograd, privukao me je sebi, zagrlio čvrsto, a potom poljubio u čelo i prošaputao:
– Čuvaj se.
Kada je ušao u kola znala sam da ga neću videti neko vreme.