– Lolo, stigle smo. – trgnula me je Branka na vreme jer bih u suprotnom počela da drhtim i nekontrolisano plačem. Tako je uvek kada se prisetim tog dana.
– Nemoj da misliš više na to. Nisi sama, imaš mene, prijatelje, familiju i porodicu koji smo uvek uz tebe. Nećemo ti dozvoliti da osećaš krivicu jer nisi kriva. Shvati.
Odmahnula sam glavom. – Hajdemo unutra, mnogo sam umorna.
*
Te noći sam prvi put posle dve i po godine spavala mirno i spokojno. Sanjala sam Strahinjino lice – njegove grube crte lica na kom su dominirale zelene oči, kojima ništa ne može da promakne. Delovao mi je opasno i mračno, ali kada se zagledam u njegove oči, vidim malenog, povređenog dečaka.
U sobu ulazi moja ujna Nadica.
– Hej, jesi li budna?
– Jesam, jesam.
– Nisam htela ranije da ulazim, došle ste kasno.
– Da, jutros oko pola četiri.
– Odspavaj još malo onda.
– Ma nema šanse, ne spava mi se više.
– Hoćeš li onda da nam skuvam kafu?
– Može. Je l' Branka ustala?
– Nije. Neće ta pre tri, pola čet'ri da ustane. Lenčuga. – smeje se. – Idem da kuvam kafu. Ti se razbudi i sredi, pa dođi.
– Dogovoreno.
Nadica izlazi iz sobe, a ja uzimam telefon. Ugledam nekoliko obaveštenja i jednu poruku.
Od Strahinje.
Poželeo mi je dobro jutro.
Ta njegova poruka mi mami osmeh dok mu kucam odgovor, a potom šaljem.
Nije prošlo ni pola minuta – telefon mi je zavibrirao u ruci. Zove me.
Hvata me napad panike jer znam da ću umreti ako mu budem čula glas.
U sobu ulazi ujna i govori mi da je kafa gotova.
– Javi se odmah i reci da sam izašla da popijem kafu u bašti. – govorim joj brzo i guram joj telefon u ruci.
Ujna samo odmahuje glavom i javlja se, a potom uključuje spikerfon.
– Da?
– Lolo?
– Nije Lola.
– A ko je to?
– Njena ujna.
– Mogu li da dobijem Lolu?
– Samo što je izašla ispred da popije kafu, a telefon joj je ostao unutra na punjaču.
Namigujem joj i smejem se.
– Možete li da joj prenesete poruku?
– Mogu, naravno.
– Za sat vremena se nalazimo ispred kluba gde je bila sinoć sa sestrom.
Ujna me gleda i ne zna šta da odgovori, dok joj ja odmahujem glavom.
– Preneću joj što se mene tiče, ali ona se danas vraća kući.
– Samo joj to recite, molim vas.
– U redu, reći ću joj.
– Prijatno, gospođo.
– Prijatno, mladiću. – govori ljubazno i prekida poziv, a potom me gleda namršteno.
– Upoznala si dečka u klubu i odmah si se smuvala s njim i dala mu broj telefona?
– Dolazim za pet minuta da pijemo kafu i tada ću ti sve ispričati.
Ujna izlazi iz sobe, a ja se na brzinu presvlačim, sređujem i odlazim do dnevne sobe.
Sedam i palim cigaretu.
– Nije baš tako, ujna. Taj mladić i ja se poznajemo od malena.
– Od malena?
– Da. Upoznali smo se...
Nastavila sam sa pričom i ispričala joj sve do detalja. Nikada nisam krila tu priču ni od koga, niti ću. Mnogi je znaju, a ja nisam mogla ni da sanjam da će ta priča imati i nastavak.
I to kakav nastavak!
– Zašto onda ne ostaneš do sutra?
– Ne mogu da ostanem. Ako ga ponovo budem videla, bojim se da ću se zaljubiti. A to svakako ne želim.
– Mila, moraš da zaboraviš na onaj grozan događaj iz prošlosti. Moraš da se potrudiš da zavoliš ponovo. Ako je taj nesrećnik bio psihopata, ne znači da je svaki drugi muškarac takav.
– Nisam ni rekla to, ali se bojim...
– Ne smeš da se bojiš. Samo se kukavice boje. Idi sada da se skockaš kao nikada do sada i da ideš da se vidiš s njim.
– Ne, ne, ne.
– Da, ići ćeš, makar morala ja da te vodim.
– Ujna, ne muči me...
– Ići ćeš.
– Ja za koji sat putujem.
– Nigde ti ne putuješ.
Namrštila sam se i popila poslednji gutljaj kafe. – Stvarno misliš da je dobra ideja da odem?
Klima glavom. – Naravno. Idi da se spremiš.
Na brzinu sam se našminkala i obukla. Krenula sam da se vidim sa Strahinjom i u očima mi se videla nesigurnost. Ujna me je ispratila do ulaznih vrata.
– Kada se budeš vraćala nemoj da zaboraviš da kupiš ovo. – daje mi papirić i novac. – Mene mrzi da idem do prodavnice, a ti ideš kolima.
Nasmejala sam se i zagrlila je. – Možda je ipak najbolje da se vratim i...
– Jesi li ponela ključeve? – menja temu.
– Jesam. – podižem ih, odlazim do automobila i odvozim se do kluba.
Dlanovi su mi se oznojili kada sam ga ugledala ispred kluba. Razmišljala sam da dam gas samo i da odem, ali skupila sam hrabrosti, parkirala se i izašla iz automobila.
Krenuo je ka meni. – Stigla si. – osmehnuo mi se i privukao me u svoj zagrljaj.
– Jesam. Izvini ako kasnim, nisam mogla baš za sat vremena da stignem jer mi je ujna kasno rekla.
– Nema problema. Ne kasniš mnogo. Idemo.
– Kuda? – pogledala sam ga zbunjeno.
– Ovde je preko dana kafić, a uveče se pretvara u klub. – hvata me za ruku i ulazimo unutra.
– Jesi li na radnom mestu?
– Nisam, ne brini. Radim tek večeras od pola deset.
Smestili smo se i naručili piće. Čim je stiglo, uspela sam da progovorim prva jer me Strahinja sve vreme posmatra.
– Nemam mnogo vremena. Putujem danas.
– Oko koliko?
– Za sat vremena ću da krenem da bih stigla pre mraka kući.
– Mogla si da ostaneš još danas...
– Ne mogu, čekaju me obaveze...
– Ili gledaš da pobegneš od mene što pre. Kao što si uvek bežala!
– Nikako. Rekla sam ti da sam tada bila derište.
Pružio je ruku ka meni i dodirnuo mi deo na vratu gde me je ujeo.
– Povući će se, samo treba vremena.
Mrštim se. – Duhovito, nema šta.
– Ma nije to ništa, mali ožiljak. – miluje mi ujed prstima.
– Voleo bih da ostaneš još danas ovde.
– Zašto?
– Mogli bismo da izađemo večeras... To jest da dođeš sa sestrom ovde.
– Ali ti radiš tada.
– Biću na radnom mestu, ali to me ne sprečava da se družim sa tobom.
– Ne mogu da ostanem, kraj priče.
– Kada ćeš ponovo doći?
– Sledeće godine možda.
Razrogačio je oči. – Sledeće godine?
– Da.
– Nema šanse, ne mogu onda da te pustim.
Nema šanse ni da se zaljubim u tebe. Mogla bih malo da se poigram sa tobom.
– Ne?
– Ne, Lolo. Ako nećeš milom, ostaćeš silom.
– Je l'?
Klima glavom. – Da.
– Šta ćeš uraditi ako ne budem želela da ostanem milom?
Odmahnuo je glavom, ispio viski na eks a potom ustao sa stolice. Podigao me je i poneo negde.
– Kuda me vodiš? Pusti me!
– Tišina. – gricnuo me je za vrat, ali ovoga puta blago i nežno.
– Budalo.
Ulazimo u lift i on nas odbacuje do trećeg sprata.
– Pusti me, pusti me!
Spustio me je i uhvatio za ruku, pa poveo kroz hodnik.
– Kuda me vodiš?
Stigli smo do jedne sobe. Izvadio je ključ iz džepa i otključao vrata.
– Stigli smo. – ugurao me je unutra i zaključao vrata odmah.
Nisam znala da ovaj klub ima i sobe.
– Neću te pustiti odavde. Ostaćeš ovde zarobljena i kidnapovana.
Nasmejala sam se. – Onda ti se ne piše dobro.
– Povratak osvetnika. – podigao me je i bacio na ogroman krevet.
– Zašto si morala da se pojaviš? Zašto želiš ponovo da mi uništiš život?
– Nikome ne želim da uništim život. – branila sam se.
– Pre dvadeset godina sam bio mali dečak koji se zaljubio u devojčicu koja ga je odbila. Ali on je bio samo mali dečak i njemu je to bila jedina muka. Tugovao je i mislio neprestano na svoju prvu simpatiju koja je vrištala kad god ga vidi. – polako je skinuo majicu i bacio je u stranu. – A u životu se sve vraća kao bumerang. Neki kažu karma. I ja sam počeo da verujem u to kada si sinoć zadrhtala u mojim rukama. Kada si me pre toga pogledala onako pohotno kao da želiš da te odmah izjebem pred punim klubom. Uradio bih to bez problema da mi nisi rekla ko si.
Gledala sam ga i silno ga želela. Onako kao što nijednog muškarca nisam želela.
– Kada si bila mala vrištala si kad god bi me videla, a sada ćeš vrištati od razarajućeg orgazma koji ću ti priuštiti. Nezaboravnog orgazma koji ćeš pamtiti do kraja života. I tako ćemo ponovo biti kvit.
Nisam mogla da progovorim. Sve vreme sam ležala naslonjena na rukama, gledajući ga sa žudnjom.
– Želiš li da se skineš sama ili da te ja skinem? Bolje ti je da se sama skineš, nego da ja cepam to pa da se posle vraćaš gola kući.
Ne mogu da dođem sebi. Ošamutio me je što svojom pojavom i savršenim telom, što njegovom pričom. Glas od kojeg su mi se natopile gaćice.
Uspela sam da se pomerim i skinem haljinu. Zastala sam na trenutak kada je skinuo pantalone i ostao u boksericama samo.
Silno sam želela da se predam muškarcu nakon onoga što mi se dogodilo sa čovekom koji je hteo da me ubije. Želela sam i pokušavala više puta, ali kada bi došlo do toga – pobegla bih kao kukavica. I sada me hvata panika dok smo na samom koraku da uradimo to. Primetio je nervozu u mojim očima i kako bi me smirio, seo je i poljubio me. Poljubac je bio dug i predivan. Na trenutak sam zaboravila na sve, ali kada sam ponovo otvorila oči, potekle su suze.
Sranje!
Sranje!
Sranje!
– Hej, pa zašto plačeš? Izvini ako sam rekao nešto što nije trebalo, ali ja... Izvini mislio sam da se... – ustao je brzo.
– Izvini, Lolo, nisam imao loše namere. Ne volim da te vidim uplakanu. Hiljadu puta sam te gledao kako plačeš kada naiđem i želim da se igram sa tobom. – krenuo je da se oblači.
– Ostaviću te da se obučeš i središ.
Ustala sam polako i prišla mu. – Ne plačem zbog tebe. Tvoje prisustvo mi i te kako prija. Želim te kraj sebe i želim da uradim ovo, ali ti ne znaš šta mi se dogodilo pre dve i po godine. Doživela sam nešto što je ostavilo dubok trag u meni i na meni.
Zagledao se u mene dok sam mu to pričala.
– Šta se dogodilo? Možeš li da mi kažeš?
Odmahnula sam glavom. – Trenutno ne mogu. – brzo sam navukla haljinu i namestila kosu.
– Hajdemo odavde.
– Lolo, reci mi.
– Moram da se vratim kući. – krenula sam da izađem iz sobe, ali Strahinja me zaustavlja.
– Meni možeš sve da kažeš. Razumeću sve. Kunem ti se.
Odmahnula sam glavom. – Ne želim da ponovo stekneš loše mišljenje o meni. Bila sam zla devojčica koja ti je nanela puno boli, ali...
– Ma ostavi sada to. Bili smo deca. Reci mi šta ti se dogodilo.
Ne pričam često o tome, samo kad moram. Čak i kada se prisetim tog dana gledam da bude kratko i da brzo skrenem misli. Ogoliću se pred Strahinjom i ispričaću mu sve, jer znam da će ga to udaljiti od mene i da ću se lakše vratiti kući. Kao da ga nisam ni srela i kao da se ništa nije dogodilo. Pažljivo me je slušao sve vreme i nekoliko puta mi brisao suze s lica.
– Uskoro će biti tačno tri godine, a ja još uvek ne mogu da se prepustim i da volim. – završila sam s pričom.
– Nije mi ga žao. – zarežao je Strahinja. – Nisi mi rekla gde ste se upoznali...
– Imala sam praksu na odeljenju gde je on radio. Bio je načelnik odeljenja. Profesionalac u svom poslu.
– Koliko je bio stariji od tebe?
– Skoro petnaest godina. Nije mi smetala ta razlika u godinama jer je bio divan prema meni, zaštitnički nastrojen i mnogo mi je pomogao oko posla kojim se danas bavim. Zahvaljujući njemu, mnogo sam naučila i primenjivala u praksi. Bio je odličan učitelj. Nisam mogla ni da naslutim da je bio u stanju da ubije zbog nenormalne ljubomore.
– Odakle mu razlog za ljubomoru? Jesi li ga varala s nekim?
– Nikada. Smetalo mu je što izlazim i družim se sa svojim kolegama, doktorima. Nikada nisam ni pomišljala da budem sa nekim od njih, a njegovi pritisci su bili iz dana u dan sve gori i gori. Nepodnošljivi. Pratio je svaki moj korak, pridikovao mi je gotovo sve...
– Bolesnik.
– Ja sam njemu zahvalna na svemu što je učinio za mene, jer da nije bilo njega ne bih bila tamo gde sam trenutno. Imam dobar posao i cenjena sam među kolegama. Za kratko vreme sam postigla veliki uspeh, ali ono što je uradio... ne mogu da mu oprostim.
Nagnuo se nada mnom i privukao me u svoj zagrljaj.
– Žao mi je.
– Pa ti me ne osuđuješ?
– Pobogu, šta to govoriš? Zašto bih te osuđivao? Nisi ništa loše uradila. On je imao psihički problem i zato je došlo do toga. Da je bio normalan, razišli biste se kao normalni ljudi. – grli me čvrsto.
– Pruži mi šansu, pomoći ću ti da ponovo zavoliš.
Pogledala sam ga i obrisala suze. – Jesi li siguran da ćeš moći da se nosiš sa mnom? Trebaće vremena...
– Siguran sam. Samo postoji jedan problem.
– Koji?
– Ti si u Novom Sadu, a ja ovde.
– Da...
– Vidi, meni neće biti teško da dolazim kod tebe svakodnevno ako treba, ali opet bi bilo drugačije da smo u istom gradu.
Počela sam da se smejem. – Da se nisi odselio pre dvadesetak godina, bili bismo u istom gradu.
– Jest', bili bismo, ali bi me verovatno mrzela.
– Nema šanse. Ubeđena sam da bih te vremenom prihvatila.
– Da sam ostao?
– Ma da.
– Lepotice, ovaj naš susret nije slučajnost. Gotovo sam ubeđen da smo se ponovo sreli kako bismo jedno drugom zacelili rane.
– Volela bih da mi ispričaš više o svom životu, šta ti se sve dešavalo...
– Hoću, ako mi obećaš da ideš sutra kući.
– Dobro, dobro, idem sutra.
Mnogo se lakše i bolje osećam nakon razgovora sa Strahinjom.
– Jesi li raspoložen da odeš sa mnom do prodavnice pa do moje ujne da joj odnesemo namirnice?
– Okej, može.