nedelja, 11. januar 2015.
pola jedan ujutru
Beograd
U klubu je baš prijatna atmosfera, ali je zagušljivo i prevruće. Ili je možda samo meni jer me momak iz obezbeđenja guta pogledima od kako smo Branka – moja sestra od ujaka – i ja došle. Primetila sam da me je dobro odmerio pogledom kad smo stigle ispred kluba. Pričao je sa kolegom i zastao sa pričom kada smo mu pružile rezervacije. Nije ništa rekao, samo nam je oslobodio prolaz da uđemo unutra.
Trudila sam se da ne obraćam pažnju i da mi bude svejedno, ali nemoguće je. I on je meni privlačan. Kao da ga odnekud znam, đavo ga odneo. Dolazim nekoliko puta godišnje u Beograd i skoro svakog vikenda izlazim, ali ne bih rekla da smo se sreli u nekom klubu, kafiću ili restoranu. Jako slabo i poznajem Beograd da bih ga negde drugde srela. Dok sam mozgala, odmeravala sam i ja njega pogledom, pokušavajući da se setim.
Sranje!
Krenuo je ka meni, a ja sam u tom trenutku želela u zemlju da propadnem. Da bežim nemam kud, da ga ignorišem neće vredeti. Hvata me panika.
Sranje!
Stoji ispred mene i gleda me nekoliko trenutaka, a onda mi pruža ruku.
– Zašto je lepa gospođica usamljena?
Podigla sam obrvu. – Zašto mislite da sam usamljena?
– Samo dva puta ste ustali da igrate od kako ste došli, a vaša prijateljica je sve vreme na nogama.
– Sestra. – ispravila sam ga.
– Kako god.
– Imala sam naporan dan, ali nisam mogla da je odbijem. Rezervisala je još pre mesec dana.
– Hoćete li da izađemo malo ispred ako vam je ovde previše vruće?
– Nema potrebe, stvarno.
– Molim vas. – pruža mi ruku i ja je prihvatam i krećem sa njim. Izašli smo ispred kluba i on mi je ponudio cigaretu.
– Ne bih, hvala.
Klimnuo je glavom i zapalio cigaretu. – Ja bogami bez kafe i cigarete ne mogu da izguram dan, a ni noć.
Njegova blizina je opasna – neodoljivo je privlačan.
Šta je meni?
– Iz Beograda ste? – posmatra me.
– Ne, ne, ovde sam došla u goste.
– U goste? A gotovo sam bio siguran da ste odavde, jer ste mi mnogo poznati. Kao da smo se viđali ranije.
Slegnula sam ramenima. – Izvinite, ali i vi ste meni poznati.
Raširio je oči. – Znači postoji mogućnost da se ipak poznajemo. Hej, je l' se slažeš da ne persiramo jedno drugom? Možda sam malo stariji od tebe, ali ne previše.
– Nema problema.
– Znači, znamo se odnekud.
– Verovatno, ali ne znam odakle. Ovde kad dođem izlazim sa sestrom i njenim društvom, ali mislim da se nismo upoznali tako.
– Sigurno nismo. Retko izlazim. Jesi li prvi put u ovom klubu?
– Da, da, prvi put.
– Gde ste ranije izlazile?
– Kako kad. Obično u Hramu, Kamikazi, Bumerangu...
– Nikada nisam bio niti radio tamo. Znači nismo se upoznali u provodu.
– Izgleda.
– Odakle si?
– Iz Novog Sada.
Pogledao me je ozbiljno i ukočio se na trenutak.
– Iz Novog Sada?
– Da.
– Živeo sam tamo, ali...
Oboje smo razrogačili oči a meni se pamćenje razbistrilo.
– Strahinja. – govorim zapanjeno.
– Lola.
Izgovaramo to u istom trenutku, a ja počinjem da se smejem.
– Nemoguće da si to ti. – govorim.
Strahinja se mršti. – Rastali smo se u jako, jako lošim odnosima.
– Znam. – pocrvenela sam se i prisetila sam se dana kada je odlazio iz Novog Sada.
Strahinja je moj „drug" iz detinjstva. Živeo je u kući pored moje i voleo da se druži sa mnom, ali ja sa njim nisam. Odbijala sam ga, vrištala i plakala kada god bih ga videla. Imala sam četiri ili pet godina, a on je bio malo stariji od mene. Čini mi se da još nije krenuo u školu tada. Ni dan-danas ne znam zašto sam toliko bila grozna prema njemu.
– Imala si oko pet godina kada sam otišao.
– Tako nekako, ali se dobro sećam svakog detalja. Kao da je juče bio. I sramota me je.
– I treba da te bude. – uperio je prst u mene. – Nikada nisi volela da se družiš sa mnom. Družila si se sa svima iz komšiluka, jedino sa mnom nisi. Bila si grozna, a ja sam i dalje dolazio i molio te. Vrištala si i molila baku da me izbaci. Bio sam uporan sve dok mi nisi ono uradila.
O, Bože! I on se dobro seća tog dana.
– Koliko si beše imao godina tada?
– Ma i ja sam bio balavac. Šest ili sedam godina.
– Da, da, da, sećam se da mi je baka rekla da si dve godine stariji od mene. Znači ja sam imala četiri a ti šest godina.
– Tako nekako, divljakušo.
– Nemoj tako da me zoveš, sramota me je.
– I treba da te bude. – ponavlja mi. – Ne bih te prepoznao na ulici, ali tvoj pogled nikada nisam zaboravio.
– Nisam ni ja tvoj. Pamtim i tvoju crnu kosu. – nasmejala sam se. – A da objasnim ne umem zašto sam te izbegavala i mrzela toliko.
– Zato što si divljakuša.
Prekrila sam lice rukama. – Oprosti mi ako možeš. Bila sam mala.
– Je l'? Pa ti je to dalo slobodu da mi ostaviš ožiljak?
Pogledala sam ga. – Nisam ti valjda ostavila ožiljak...
– Nisi fizički, ali i dalje ga nosim sa sobom i imam fobiju od devojaka. Kad god krenu da me poljube udaljim ih.
– Šališ se?
– Ne šalim se, Lolo. Ostavila si večan ožiljak na mene.
Sećam se tog popodneva kao da je juče bilo.
Došla su skoro sva deca iz komšiluka negde mojih godina sa kojima sam se dobro i svakodnevno družila. Voleli smo da se igramo kod mene u dvorištu jer je ogromno i imamo najveću slobodu. Baka se skoro nikada nije ljutila na nas, pa čak i kada napravimo neki nestašluk. Deka je bio malo stroži, ali je radio preko dana i tek uveče bi došao kući.
Bio je to naizgled uobičajen dan, ali meni je u ludoj maloj glavi kvrcnulo nešto. Baka je brala smokve sa drveta u našem dvorištu, a mi – deca – smo sedeli na klupi i čekali da nam da. Bio je i Strahinja tu. Popreko sam ga gledala.
– Bako, bako, nemoj ni slučajno Strahinji da si dala smokvu. – ustala sam ljutito sa klupe.
– Pobogu, Lolo, pa ne mogu da vas odvajam. Svakome ću da dam.
– Njemu nemoj, inače ja idem unutra i neću ni da jedem. – govorim ljutito i prgavo.
Baka me, naravno, nije poslušala i dala je svima po jednu smokvu. Dala je i Strahinji. Tada nisam videla tugu u njegovim malim crnim očima već sam ga ljubomorno gledala, a sada je dobro vidim.
Ljutito sam ustala sa klupice i iskoristila trenutak dok me niko ne vidi da priđem Strahinji. Nagnula sam se nad njim a potom sam zarila svoje zube u njegov vrat. Svom svojom snagom koja tada nije bila nimalo naivna jer je počeo da krvari.
Odjednom se začuo njegov vrisak i nastaje panika. Stajala sam kao ukopana u mestu i nisam mogla ni da mrdnem. Trenutak kasnije smo ugledali njegovu majku i ženu kod kojih su stanovali.
– Sine!
– Izvini, Snežno, nisam znala da će... – uspaničila se baka i držala maramicom mesto gde sam ga ugrizla.
– Strahinja, sine, dođi kući. – pozvala ga je majka i on je otišao. Otrčao je.
To sam uradila kako ga ne bih nikada više videla. Nadala sam se da neće više dolaziti i to se i dogodilo. Danima ga nije bilo, sve do jednog jutra kada sam ga ugledala ispred kapije. Stajao je smireno, ali uvređeno i pomalo ljuto.
– Ne, ne ulazi. – samo što nisam zaplakala.
Pravi sam pekmez bila.
– Nisam ni lud da uđem više u to dvorište. – govori mi ljutito. – Ja sada odlazim zauvek iz ovog grada.
Razrogačila sam svoje male oči kada je to rekao i osetila ubod krivice. Tako malu me je grizla savest, ali i neko olakšanje što neće više dolaziti.
– Nikada me više nećeš videti. Ja sam te zavoleo i želeo sam da se družimo, ali ti to nisi htela.
Reč jednu nisam mogla u tom trenutku da progovorim, a baka je sve vreme to slušala.
– Odbijala si me i ponižavala pred drugarima, ne znam samo zašto. Bio sam dobar prema tebi i jednom sam ti čak i kupio ružu, koju si naravno bacila. Zbogom, Lolo.
Ništa više nije rekao, već je ušao u automobil i otišao.