Novi Sad
Decembar, 2018.
,,Nemoj da zaboravimo voće, mama će nas u top staviti." Tamara se progurala između dve starije gospođe, dodirnula sestru po ruci i po treći put od kada su ušle u market ponovila identičnu rečenicu.
,,'Ajmo odmah po to voće, papagaju." Devojka duge tamne, uredno isfenirane kose, se na te reči blago osmehnula pogledavši u svoju sestru. Vratila je kratko pogled na spisak, onda sa rafa na kome je stajao šećer ubacila onaj u prahu. Dok je Tamara ubacivala namirnice u kolica njena mlađa sestra je pevušila pesmu koju je nešto ranije čula na radiju. Uputile su se prema onom delu marketa gde se nalazilo sveže voće i povrće.
Kada su se našle na željenom mestu ispred polica na kome je bilo raznovrsno voće i povrće, Tamara je preuzela kolica od sestre, sklonila se u stranu i nabrojala Nini šta treba da uzme. Iz džepa svog sivog kaputa izvadila je mobilni telefon i zagladala se u obaveštenja koja su sijala na ekranu.
Nina je dograbila par plastičnih kesa i napunila ih voćem. Kada je pogledala prema Tamari sa namerom da je pita šta im još treba, pogled joj se nakratko zaustavio na momku i devojci koji su stajali ispred kutije sa bananama. Na prvi pogled izgledali kao da se raspravljaju. Setno se nasmešila prisećajući se jedne scene iz prošlosti. Kad bih mogla makar na tren da oživim prošlost...
Ninin duboki uzdah zaustavila je neka baba kada se pogurala kolicima pored nje. Zateturala se i osmehnula babi koja je nešto gunđala. U par koraka je stigla do Tamare i kese ubacila u kolica.
,,To bi bilo sve odavde." Tara je izgovorila i uputile su se dalje.
,,Samo da proverim još jednom da li je sve sa spiska tu." Rečenica koja je Tamari bila tako svojstvena. Bila je pažljiva, temeljna, koncentrisana u potpunosti šta god da je radila. Čitala je spisak, dok je Nina koristila priliku da potvrdi porukom jednom dečku da dogovor za večeras važi.
,,Nina, limun nisi uzela!" Tara je prosiktala. ,,Dva kilograma." Šta će joj toliko? Mislima joj je prozujalo pitanje.
,,Idem..." Rastegla je. Lagano se okrenula i nakon nekoliko koraka zaledila, stopala su joj postala teška. Osetila se kao da je ugazila u betonsku masu. Noge nisu mogle ni milimetar napred, nazad ona nije htela. Ninine oči su mirno stajale na visokoj, podjednako šokiranoj muškoj prilici. Delilo ih je svega par metara, ali ni jedno se nije usudilo korak da napravi. Ni makac. Pogled i drhtaj. Suva usta i pljuvačka koja zastaje u grlu. Klecanje kolena. Dve godine su prošle. Dve godine od kada ga je ispratila pogledom iz bolničkog kreveta, dve godine od kada je obećao da je više neće tražiti.
Od kada je prvi i poslednji put molio. Molio bi opet, morao je da je vidi, da se uveri da je dobro.
Dve duge, prazne godine. Godine u kojima se trudila da ga zaboravi. Dve godine u kojima je mrzeo sebe, jer je prvi put u životu bio kukavica. Prvi put je osetio strah. Prvi put je pogazio jedno davši drugo obećanje.
Nina je zatreptala u pokušaju da odagna njegov lik - nije nestao, već koraknuo prema njoj. Jedan trenutak, samo jedan pogled na njeno lice, jedan kontakt očima bio je dovoljan da sva obećanja padnu u vodu. Znao je, bez nje neće otići, bez nje ništa nema smisla. Život pored Nine je najlepša pesma. A on ju je zauvek želeo slušati.
,,Niki..." Šapat i najnežnije milovanje kliznulo je preko njegovih usana. Nini je brada zadrhtala. Kada je on u pitanju, znala je, zaborav je nemoguća misija.
,,Hej..." Drhtavo hej je bilo sve što je prozborila, a u njemu su bila sadržana sva nedostajanja, sve emocije, sav bes - zašto je otišao i sve čežnje.
Kako se pozdraviti sa nekim koga na rastanku nisi zagrlio? Zaslužuje li zagrljaj ili samo jedno zdravo? Kako se pozdravit sa nekim ko ti je obeležio tolike godine života. Sa nekim ko ti je uzeo srce, zarobio misli, ko je bio tvoja prva ljubav? Ljubav koja i dalje tinja... Kako progovoriti kada je sve što želiš da te te ruke zagrle, da te te usne poljube. Kako udahnuti čist vazduh, preko potreban plućima, kada je njegov miris sve što trenutno želiš da ispunjava tvoja pluća. Kako skrenuti pogled, kada oči samo njega žele da vide?
,,Ipak si se vratio?" Progovorila je, glas joj je zadrhtao. Taj drhtaj nije ni pokušala da sakrije.
,,Morao sam." Mirno je odgovorio. Njegove su tamne oči klizile njenim licem, upijale i najmanju tačkicu na licu koje mu je tako falilo, koje je tako često zamišljao, koje bi ga noćima uspavljivalo. ,,Niki..."
,,Nemoj! Niki nisam od kada si me onako ostavio." Prekinula ga je tonom višim nego što je želela i nekoliko je pogleda usmerila na njih.
,,Uvek ćeš biti moja Niki."
Odmahnula je glavom. ,,Ostavio si me." Povređeno je prošaputala , prišao joj je korak bliže.
,,Morao sam da odem."
,,Onda nisi morao da se vraćaš."
,,Jesam, Nina." Sklopio je kapke skupljajući snagu da to izgovori na glas. ,,Ona umire, Nina." Bol i očaj je sve što je čula u njegovom glasu. Još jednom je tog dana zanemela.
,,Ne može..." Prošaputala je. Istog momenta njene su oči zamaglile suze.
,,Ne liči na sebe, ni trag..." Zaćutao je onog momenta kada je svoje ruke umotala oko njega, kada je glavu ugnezdila u pregib između njegove glave i prsa. Jedino što je tada poželela bilo je da olakša njegovu bol, da izbriše tugu koja je zasijala u njegovim očima, da očaj ne čuje u njegovom glasu. Snažno je stegla ruke oko njega. Potpuno ga zatekla svojom reakcijom. Nesigurno je podigao ruke, lagano ih položio na njena leđa. Sledećeg momenta Nina je bila zarobljena u najlepšem zagrljaju. Snažnom i grčevitom. Zagrljaju koji je govorio više nego sve reči ovog sveta. Onda su se usne naslonile na njeno teme i stavile potpis na priznanje koje je ispričao zagrljaj.
Mogli su tako ostati satima da ih Tamarino nakašljavanje nije prekinulo. Jer da nisu bili na javnom mestu, tu gde su sve oči bile uprte u njih,Tamara bi ih pustila, znala je ona sve. Ali nije želela da poznate oči vide njenu sestru, ponovo, u zagrljaju momka koji nikako nije bio prilika za nju.
Mogla je ona mnogo bolje. Ali kada ljubav umeša prste, zar to nije ono najbolje?
Svaka priča ima onoliko nijansi koliko je ljudi priča. Nina je tog dana, dok je ležala u bolničkom krevetu, dok je gutala suze čula tri. Svaka je imala isti poentu. On je otišao. Zašto? Jer je tako hteo... Jer je morao... Jer je to jedino ispravno...
Ni jedan razlog joj nije bio dovoljno dobar...
"Obećao mi je zajedničku starost..." prošaputala je tog dana, dok joj se tužan osmeh javio na licu.
*****
,,Čekaću te kod auta." Nina je dodirnula Taru po ruci. Ona je klimnula sa razumevanjem. Znala je koliko je njena sestra bila zaljubljena u tog dečka, koliko su toga zajedno prošli, kako je bila skrhana kada je otišao. Videla je sada da ga nije prebolela, još tada joj je bilo jasno da ga nikad neće zaboraviti. Obeležio joj je najraniju mladost. Bilo joj je jasno da Nini sada treba vremena da se sabere, da posloži sve emocije koje su se smenile od kada ga je videla, pa do trenutka kada su se rastali.
Nina je odsutno koračala prema izlazu, prošla kroz klizna vrata i izašla. Zaustavila se na par koraka ispred parkiranog automobila i duboko udahnula hladan decembarski vazduh. Misli su joj bile poput košnice pune pčela. Zujale su rečenice kojih se prisećala, koje je čula sada, kao i one koje je čula dana kada je otišao. Vuk je tada mislio da ona spava, da ga ne čuje pa razvezao jezik. Govorio je ono što je znala, osećala, što joj je pokazivao, ali do tada o tome nije govorio. Znala je da on ne voli da priča o osećanjima i prihvatila je to.
Znala je da ne voli jedino onaj koji to glasno kaže, već i onaj koji to svojim postupcima pokaže. Vuk joj je dokazao. Čak je i njegov odlazak bio dokaz te ljubavi, ali njoj takav dokaz nije trebao. Taj dokaz ju je slomio.
Stajala je na parkingu obgrljana sopstvenim rukama, kao da će na taj način ublažiti hladnoću koju je osećala. Bila joj je zima. Osećala je kao da joj se krv ledi u žilama pri samoj pomisli na Vuka, njegov slomljeni glas, bolan pogled.
,,Bože, on to nije zaslužio." Govorila je sebi u nedra. ,,Kamoli Jelena." Tada joj se pred očima stvorila slika visoke, mršave žene, toplog pogleda i strogog glasa. Setila se njihovog prvog susreta kada je već drugog dana srednje škole upoznala profesorku istorije.
Profesorka istorije bila je Vukova tetka. Malopre je saznala da je žena koju je on gledao kao majku bila na smrtnoj postelji.
Želela je da mu umanji bol, ali kako?
,,Otvori gepek, Nina!" Iz razmišljanja ju je prenuo Tamarin glas. Progurala se sa krcatim kolicima pored nje, iz džepa izvadila ključ i jednim stiskom na crno dugme otključala auto.
,,E-evo." Nina je koraknula napred i podigla vrata gepeka, te odsutno počela da prebacuje kese sa jednog mesta na drugo, sve dok nešto nije krcnulo a Tamara počela da se smeje.
,,Odoše jaja..." Smeh je ugušio nastavak njene rečenice, usne je kao po navici prekrila rukom, al se smejala od srca. Nije Tamara bila loša, nije bila bez emocija, ali joj je empatija na skali od jedan do deset bila negde ispod minus tri. Razumela je ona sestru, ali nije saosećala.
,,Pa fuj!" Nina je otvorila kesu i složila gadljivu facu kada je ugledala narandžasto-žuti sadržaj pomešan sa ljigavom prozirnom smesom i ljuskama. Onda je i sama počela da se smeje. ,,Ti ovo čitstiš ako se izađe iz kese." Doviknula je sestri.
,,Nisam ja ni prosula, sori sis!"
,,Znaš da ću povraćati."
,,Briši u auto." Tamara se i dalje smejala, preostale kese pažljivo spustila u gepek koji je zatim zatvorila.
Nekoliko metara dalje od dve devojke stajao je visoki mladić. Njegova crna kosa je bila razbarušena, par nemirnih pramenova ga je golicalo po čelu, ali zanesen prizorom, tačnije devojkom u bordo jakni, nije na to nežno golicanje obraćao pažnju.
Još uvek nije mogao da veruje da ju je sreo. Ne na tako neočekivanom mestu, potpuno nepripremljen na njen osuđujući pogled, ljutit glas. Najmanje na njen zagrljaj, na miris zrelih trešanja koji ga je preplavio dok se privijala uz njega.
Jedan kratkotrajni zagrljaj bio je dovoljan da srce opet zaigra u onom ludom ritmu, da se sve zaleđene želje otope, da se seti emocija koje je jedino sa njom doživeo.
Sada je razumeo reči koje je slušao kao tinejdžer dok je na terasi stana sedeo i vežbao zadatke iz fizike. Njegova tetka je svojoj koleginici dala objašnjenje zašto se nikada više neće udati.
,,Neki ljudi vole onoliko puta koliko to sebi dozvole, lako jednu osobu zamene za drugu, zaleče slomljeno srce i nastave kao da ništa nije bilo. Drugi mogu da vole samo jednom, ne jer su svu ljubav dali toj osobi, nego jer je njihovo srce zacementirano za druge. Boje se ako bi nekoga pustili unutra, da bi zaboravili onog koga su najviše voleli.Boje se da će zavoleti više... Tada bi razočaranje bilo ogromno, saznanje da nekoga ko je to zaslužio nisi voleo celokupnom snagom svog bića, može da razori. Tu su ljudi koji su svesni da ljubavi ima sve više kada se deli. Ona tada raste, cveta, buja i razmnožava se. Eto i odgovora zašto se deca vole snagom kakvu nikada nisi mogao ni da zamisliš da u tebi ima. Podelio si svoju ljubav na još jedno malo biće... Postoje i ljudi koji se boje da vole... Opet, tu su i oni koji sebično čuvaju prvu ljubav u srcu, hrane je patnjom, tetoše je poput razmaženog deteta, ne daju joj da ode u zaborav ni na jedan trenutak. Oni su najluđi. Oni su ja. Ja njega nikada neću izbaciti iz srca, neću dozvoliti drugom ni da se približi oklopu srca, jer tako će naša ljubav biti oskrnavljena. Jer bih mogla zaboraviti kako je kad on voli, kada on ljubi, grli. Blesavo, zar ne?"
,,Blesavo." Sada je dao odgovor na tetkino retoričko pitanje. Sada gledajući u Ninina leđa. Ušla je u auto i zatvorila vrata. Kada se beli Megan pokrenuo i sam se uputio kući. Tamo gde ga niko nije čekao.
____________________