Danas se udala. Gledao sam u taj osmeh kada je birala venčanicu. Smatram da je rano, tek su tri meseca zajedno, ali to je ljubav zar ne? Shvatio sam dosta stvari, ali bilo je kasno. Shvatio sam da je volim tek kada sam čuo, kada sam video.
Iz malog mesta, u kome smo živeli sa našim porodicama, otišao sam u veliki grad da tražim sreću i pobegnem od problema koje sam imao, nju tada nisam imao u planu. Godinu dana nakon mene, došla je i ona. Lepša nego ikada. Videli smo se par puta, popili piće, porazgovarali i shvatio sam da mi nedostaje. Onda je upoznala njega i, pa valjda se zaljubila. Bila je srećna sa njim. Video sam to. Počeo sam da shvatam sve, ali kasno. Ona se danas udala.
Ležim na krevetu, istom onom gde je one kišne noći po poslednji put bila moja. Pre godinu dana, kada smo popili malo i zaneli se. Nakon nje nijedna nije spavala tu. Nijedna nije legla tu.
Hvata me san, onaj prvi, ali zvono na vratima nikako da prestane. Ustajem i krećem, a na vratima ona. Uplakana. Onako u venčanici, razmazane šminke, čupave kose. Povredio ju je, a moju Elenu niko ne povređuje.
- Elena? - gledao sam je u neverici.
- Ja... nisam znala gde da odem... i ti si mi prvi pao na pamet.... Stiv, ne želim da me pronađu, ne sada. - jecala.
- Dođi. - uhvatio sam je za ruku i privukao u svoj zagrljaj. Poželeo sam da zauvek ostane ovde.