Pored njega

2.

Nakon što se istuširala, zavukla se u moj krevet, odnosno naš. Postao je naš one noći. Grlio sam je cele noći, samo smo ćutali i bili negde u svojim mislima.

- Elena, šta se desilo? - pitao sam je negde pred zoru.

- On je veren drugom ženom. - ponovo je zajecala, a mene kao da je nešto preseklo u stomaku. - Jutros dok sam se u hotelskoj sobi spremala, jedan čovek mi je doneo kovertu sa slikama. On i ona. On nosi košulju koju sam mu ja kupila dok ruku pod ruku šeta sa njom. Onda sam ugledala jednu sliku gde je on nju zaprosio. Pobegla sam iste sekunde. Ostavila prsten i otišla. Niko me nije video, sva sreća. Šetala sam celog dana i put me je naveo ovde. - pričala je trista na sat. Uvek to radi kad je nervozna ili tužna. - Otići ću ako ti smetam. - krenula je da ustane ali sam je vratio u svoj zagrljaj.

- Ne smetaš mila. Ali javi se tvojima da ne brini. Ostani ovde koliko želiš. - poljubio sam je u teme.

- Hvala ti Stiv, puno. - uspravila se i poljubila me u obraz. - Hajde sad da spavamo. - nasmešila se i ponovo uvukla u moj zagrljaj. Bože kako je mila. Slatka. Prelepa.

I samo trenutak  kasnije, ona je već spavala.

Elena

Budi me užasna glavobolja. Tek kad sam otvorila oči, shvatila sam da nisam u svom krevetu. Nepoznata soba, poznat miris. Polako je sećanje počelo da mi se vraća. Stiven... Skočila sam i sela u krevet. Jebote. Juče sam trebala da se udam.

Majk je svojim ponašanjem učinio da pomislim da je najbolji dečko na svetu. Kako sam mogla da zaboravim da su takvi momci najveći kreteni. Nikada mi ne bi palo na pamet da je imao drugu. Nikada nisam posumnjala da on ima drugu.

Udahnula sam duboko i ustala iz kreveta.

- Antonio! – štrecnula sam se kada sam ugledala Tonija samo u boksericama. Odmerio me je od glave i pete i nasmejao se. Tek tada sam se setila da na sebi imam Stivenovu majicu koja mi je dolazila do polovine butina.

- Dobro jutro i tebi Elena. Otkud ti? Nisam znao da imamo goste.

- Koliko se sećam ti ne živiš ovde. – hladno sam rekla i krenula da uzmem čašu vode.

- Da, prespavam kad kad. - seo ne na stolicu i gledao u mene.

- Aha. – rekla sam nezainteresovano.

- A otkud ti? Zar ne bi trebalo da si na medenom mesecu sada?

- Ne tiče te se. – hladno sam rekla. U tom trenutku je ušao Stiven. Sa kesama.

- Šta se dešava ovde? – prišao je i poljubio me u obraz.

- Tvoja nova cimerka nije zadovoljna mojim prisustvom.

- Sama tvoja pojava mi je odbojna. – stvarno je bilo tako. Nabacivao mi se jedno vreme, nakon toga smo počeli da se svađamo.

- Antonio, otkud ti? – rekao je Stiv.

- Došao sam po kafu i naleteo na nju. – Toni živi u stanu preko puta.

- Zašto si u boksericama? – nastavio je Stiv.

- Sad sam ustao. Nisam znao da je ova luda tu. – pokazao je na mene i ustao. – Idem ja. Čujemo se Stiv. Mala, pozdrav. – samo sam klimnula glavom.

Antonio se samo nasmejao i izašao iz kuhinje, a ubrzo i iz stana.

- Vidim, neko je ustao na levu nogu. – stao je ispred mene.

- Ne, i sam znaš da me nervira. – nasmejala sam se.

- Kako si?

- Okej. Mislim, svesna sam svega.

- Nećeš opet da mi se rasplačeš? – nasmejao se i pomazio me po obrazu

- Neeee. – nasmejala sam se. – Prošla me je faza cmizdrenja. Bila sam u fazi šoka. Sad je to sve prošlo. Nisam ga baš volela.

- Znaš da mene ne možeš slagati. – toplo je rekao.

- Znam, zato i ne pokušavam da te slažem. Postala sam jako dobra glumica nakon tebe. Nećemo o tome. Šta ima da se jede?

- Kako želiš. Nisam znao šta ti se jede, pa sam nam uzeo piletinu.

- Jebote, pretvoriću se u pile, ali nema veze, daj mi to. Nisam jela ništa juče celog dana.

- Jesi li zvala tvoje? – pitao je nakon što smo doručkovali.

- Ne, nisam stigla. Ne brini, pozvaću ih kasnije. Skoro sam ustala.

- Elena. – uhvatio me je za ruku. – Samo birnem, okej? Svi brinemo. A i obavestili su policiju. Javi im se.

- Naravno da jesu. Tata je sigurno digao sve na noge. – moj otac je glavni u policijskoj stanici. - Dobro. Evo zovem ih odmah.

Ustala sam sa stola i krenula ka spavaćoj sobi. Nisam trebala da postupim ovako. Uključila sam telefon I videla gomilu propuštenih poziva. Mama, tata, smenjivali su se. Bilo je i Majkovih par poruka, ali nemam kad da se bakćem sa njim.

- Elena, konačno! Gde si ti?! Znaš li ti koliko svi birnemo?! – moja majka je počela da galami.

- Dobro sam mama. Živa sam, zdrava sam i na sigurnom sam.

- Gde si?

- Nebitno. Bitno je da sam u gradu i da imam krov nad glavom.

- Zašto si pobegla?

- Nije vam rekao, zar ne? – nasmejala sam se cinično. – Pa naravno, želeo je da napravi vešticu od mene. Varao me je. Ima verenicu.

- Šta?! Jesi li sigurna?

- Da jesam. Videla sam svojim očima.

Stiven je u tom trenutku ušao u sobu. Gornji deo tela mu je bio nag, a oko struka mu se nalazio beli peškir.

- Sve, u svemu, dobro sam. Reci tati da obustavi potragu, a Majku ako pozove da se tera dođavola. – pratila sam svaki Stivov korak.

- Mila, čuvaj se.

- Ne brini. Volim te.

- Volim i ja tebe. – prekinula sam i pogledala Stiva. - Zašto nisi na poslu?

- Šef mi je najbolji prijatelj. Radiću par dana od kuće. Dok se ne uverim da si bolje.

- Stiv, dobro sam. – prišla sam i stala ispred njega. – Nikad ti se neću odužiti za ovo što radiš za mene.

- Mila, uvek ću biti tu. Ne zaboravi to. – uhvatio me je za ruku i povukao u medveđi zagrljaj. A samo u tom zagrljaju sam se osećala sigurno.