KOSTA
Žena sa naočarima na vrh nosa je postala moja omiljena osoba, sluša moje baljezgarije i na sve klima sa razumevanjem. Slobodno mogu reći jedina žena sa kojom sam se susreo u životu a da priča manje čak i od mene, ali za to je plaćam?
Nije bitno, vredi zlata.
Tera me da se susretnem sa svojim mislima, onim koje potiskujem. Uz njena kratka pitanja ja pronađem gde je problem nastao, ili bar nagoveštaj problema, onda me navede da poželim da otklonim problem.
"Kosta, vi ste od rođenja okruženi dominantnim ženama. Vaša majka na primer..." Ona nastavlja da objašnjava fenomen dominantnih, preduzimljivih, jakih žena, onih preterano zaštitnički nastrojenih majki a ja u svakoj rečenici pronalazim moju majku. Ona se borila za mene, uvek znala šta je dobro za mene, šta ne, dopalo mi se to. Kome ne bi?
Stvorila je od mene pasivnog, povučenog, osobu koja sve prepušta drugima? Moja veza sa Sarom je u tom trenutku imala smisla.
Sara je smuvala mene, ona je inicirala viđanja, izlaske, uvek znala kako i šta treba.
"Brate, ajmo na pivo!"
"Ček da pitam Saru ide li mi se?"
Toliko sam svoj u vezi, jebeno sedim dok pišam.
Da nisam raskinuo, to bi bila sledeća faza u koju bih upao.
Raskinuo sam sa Sarom i odmah obavestio majku, slušao kako sam pogrešio onda se uhvatio kako razmišljam da ipak još jednom razgovaram sa Sarom. Sreća tu je doktorka Mitić, moj spasilac... Jebote, do sad makar nisam patetisao.
"Vi u potencijalnoj partnerki tražite osobine takve žene, ali to vas ne čini srećnim."
"Koje osobine mi trebaju?"
"Kosta, to vi morate otkriti. Tačnije, do sada ste trebali otkriti. Ljudi to obično rade u prvim vezama. Vi kao da ste preskočili tu fazu i uplovili u vezu sa nekim ko ispunjava kriterijume vaše majke."
DA! Moj mozak vrišti. Minja, Đurđina pa sad Sara, majka ih je smatrala idealnim devojkama za mene.
Zar majke ne vole potencijalne snajke?
"Doris je sušta suprotnost mog tipa devojke." Njene nasmejane oči i divlje kovrdže mi zaigraju pred očima i seansa ne može da prođe da je ne pomenem.
"Možda je baš dotična Doris vaš tip devojke. Rešićete ove testove, donećete mi rešenja u sledećem terminu." Pruži mi hrpu nekih papira i ljubazno mi se nasmeši, stavljajući mi na znanje da je prošlo mojih 5 minuta zavirivanja u dubine mog bića.
Gde sam to sad čuo?
Dve godine ranije
Stojim u menzi sa Sarom i ispred nas stoji Tanja, glasno razgovara na telefon, ciči i smeje se te kada prekine okreće se ka nama i pozdravlja nas. Bučna, brbljiva, slatka, veoma naporna ali isto tako i dobra devojka. Jedna od onih devojaka koje su bile zaljubljene u mene, ali nikada ništa nije bilo među nama, ja sam koristio to što se ložila na mene, materijali za učenje, potencijalna ispitna pitanja, zadaci sve mi je dostavljala a nisam ni morao da tražim. Sada smo samo dobri prijatelji.
Oboje smo apsolventi, a Sara je završna godina. Desi se nekada da izađemo zajedno, nekada da se nađemo na istim predavanjima, nekada samo izađemo na kafu u pauzi. Ali Sara i ona se baš ne mirišu, valjda vide konkurenciju jedna u drugoj.
"Idete posle na predavanja?"
"Ja imam, Kosta je slobodan. Ide da uči za kolokvijum." Sara odgovara dok ja razmišljam da li jesti ćufte ili pasulj.
"Jaoj i ja moram da učim. Kosta, jesi li položio Mrežno Administriranje?" Zar ne može za nijansu tiše da govori, probija mi mozak?
"Nisam, u sledećem roku ću izaći."
"Ja sam planirala sada, takođe."
"Ne razumem što vam je to toliko teško, ja sam položila iz prve..." Isključim se, Sara je izuzetno dobar student ali mi ide na živce kad krene okolo da priča o tome.
Ručam u društvu Tanjine cike i Sarinog uzdisanja, jeo sam kao na trkama i pobegao u čitaonicu da učim.
Na drugom spratu se skoro sudarim sa devojkom koja je zabila nos u telefon, promumljala izvinjenje i nestala iza ugla. Devojkom koju sam poslednji put video pre više od godinu dana. Jebeno me nije ni primetila.
I eto je opet se uvukla u moje misli.
Dva dana kasnije će ih u potpunosti okupirati.
Treći dan će mi pokazati šta sam propustio.
***
Hodam sporo pored Sare, prema centru, dok nas ljudi užurbano obilaze. Vučemo se, oboje bezvoljni, slabo raspoloženi. Gledam ravno ispred sebe i onda ugledam Tanju u društvu ni manje ni više nego Doris. Znao sam da su se družile, išle su zajedno u srednju ali sam mislio da je to njihovo druženje davno prestalo.
Tanja priča, dok je Doris gleda pomalo zbunjeno, odmerim je dok im se približavamo. Uske farmerice ističu njene vitke, sportski građene noge, bela majica kratkih rukava malo pada preko njenog ramena i otkriva crnu čipku. Nekoliko centimetara levo skrenem pogled i susretnem njene sjajne, nasmejane oči koje na trenutak deluju zaleđeno. Kao da se i ona iznenadila što me sreće.
"Oo ćao!" Trenutak prekida kreštanje koje izlazi iza Tanjinih bordo usana.
"Ćao." Sara uzvraća i ne moram da je pogledam, već znam tu kiselu facu.
"Kako ste? Ček da vas upoznam."
Nakon četiri i po godine imam priliku da zvanično upoznam Doris?
Bože, nek me pogodi grom.
"Doris." Pružila je Sari ruku.
"Sara."
"Drago mi je." Sad sam ja na redu. "Zdravo i tebi." Uputi mi osmeh moj vršnjak se trzne. "Doris."
Uhvatim njenu ruku, vlažna i hladna?
"Kosta..."
"Doris je položila posledji ispit!" Tanja ponosno izgovara i ramenom gurne Doris, koja se opet nasmeši.
"Da. Tanja, da sam prošle godine u ovo doba položila, mogla si to tako ponosno reći, sad je malo izgubilo smisao."
"Nas dvoje imamo još 4. hahaha"
"Ja svoje polažem u roku." Sara se i njoj pohvalila. Naravno. Čudi me da to nema istetovirano na čelu. Zaista mi je stalo do nje, ali me njeno potenciranje uspeha na faksu izluđuje. Ona stiže sve.
"Svaka čast." Ni traga ironije u Dorisinom glasu.
"Ljudi, mi idemo na kafu u Lolu, možete sa nama." Čujem svaku drugu reč jer je sva moja pažnja na devojci ispred mene.
Sara pristaje i okrenemo se. Moje raspoloženje se popravilo, Sara naravno ne propušta priliku da se malo prepucava sa Tanjom. Ponekad imam osećaj kao da se zabavljam sa 16ogodišnjom devojkom.
U tih 500 metara do kafica, razmenim par rečenica sa Doris. Osećam se poput klinca kojeg je učiteljica postavila da sedi sa devojčicom u koju je zaljubljen. Imam čak i želju da upletem prste u tu divlju kosu.
Nekoliko metara pre kafića zastane, skine ranac sa leđa i od bake koja prodaje cveće zatraži jednu ružu, plati joj uz širok osmeh i produži dalje.
"Morala sam da kupim, jedno dobro delo. Imaš devojku?" Nagne glavu i pogleda me.
"Ja... Imam..." Pogubim se.
"Žao mi je, ali on je moj dečko." Sara naglo zastane i pogleda nas.
"Super. Izvoli, pokloni devojci. Još jedno dobro delo, za danas." Namigne mi i prođe ispred mene, nakon što mi ružu ugura u ruku.
Kosta, misli o nečemu drugom.
Ne vidiš njene pune usne.
Njena kosa te ne golica po goloj koži.
Jebote!
Skočim kao oparen i odem u toalet. Od kada smo seli za sto, nije prestala da me provocira. Rečima, grickanjem usne, kao slučajnim dodirima...
Ne može! Imaš Saru, ne trebaju ti komplikacije u vidu jebozovne Doris.
Izgleda da mi je to samo falilo. Komplikacija zvana Doris.
_________________
Ljudi, sviđa li vam se?
Mene jako zabavlja pisanje :)
💜💜💜