Leo
Ne razumem kako tako pametni ljudi mogu biti toliko nesigurni? Gledam mog sina i Ateau, i zajedno su izvanredni ali čim im priđe neko sa strane kao da se povlače. Meni to ne smeta ali kako je njima? Da li se osećaju isključeno? I kako će dođavola ovo funkcionisati? Namam odgovor ni na jedno pitanje ali znam da su oboje moji i ako treba zauvek da im prevod šta svet zapravo misli radiću to, neću dozvoliti nikome da ih povredi.
Zvono mog telefona me trgne iz mojih misli.
- Rejčel – odavno se nismo čuli.
Rejčel je moglo bi se reći moja prijateljica. Ima sina Noinih godina koji je bolestan. Luk je autističan baš kao što smo mislili i da je Noa, upoznali smo se u bolnici i tako smo se sprijateljili, bili smo podrška jedno drugome. Pre tri meseca odvela je Luku na lečenje van države i od tad se nismo čuli.
- Zdravo Rejčel – javim se.
- Ćao Leo, kako si?
- Dobro, odlično. Ti? Kako je Luka?
- On je isto. Noa?
- Noa je zapravo jako dobro.
- Drago mi je što to čujem, naše lečenje nije dalo nikakve rezultate.
- Žao mi je što to čujem.
- Znam, jesi li za kafu sutra? Možemo da povedemo i decu.
- Da, moramo da razgovaramo o mnogo čemu – pogledam kroz prozor u Nou i izdahnem.
- Zovem te sutra.
- Važi.
Prekinem vezu i spustim telefon. Ni sam ne znam kako sam imao ovliko sreće.
. . .
- Trebalo bi češće da zoveš – zagrlim Ateu.
- U redu – rekla je jednostavno.
- Taj projekat . . . . koliko će trajati?
- Veovatno još mesec dana ali ukoliko budemo napredovali kao i do sad velika je verovatnoća da ću biti slobodna svakog vikenda.
- To je odlična vest, samo me nazovi da te pokupim važi?
- Hoću.
Dozvolio sam Noi da se prvo pozdravi sa njom, a zatim sam se i ja pozdravio. Ne znam kako će izgledati ova veza ali znam da želim da je čekam, ona je vredna toga.
. . .
- Tata, ja u stvari nikad nisam voleo da se družim sa Lukom.
- Zaista? – pogledam u Nou. Pošli smo da se vidimo sa Rejčel i Lukom.
- Znam da nije u redu izbegavati decu sa autizmom i da nije on kriv za svoje stanje ali on bukvalno ne zna gde se nalazi, uvek sam ga se po malo plašio.
- Mislio sam da se dobro slažete.
- Na osnovu čega si to zaključio? – pita me.
- Obojica ste bili . . . mirni – stvarno na osnovu čega sam to zaključio? Na osnovu dijagnoze autizma?
- Tata, žao mi je što sam dozvolio da misliš da sam bolestan, iskreno prijatnije mi je bilo sa Lukom iako me je plašio nego sa drugom decom.
- U redu je sine – zagrlim ga snažno.
Igraonica u kojoj smo se obično nalazili Rejčl i ja zove se "Jednakost", to je posebna igraonica za decu sa posebnim potrebama, osmišljena je kao neka vrsta radionice za decu i roditelje u kojoj možeš popiti kafu dok neko drugi čuva tvoje dete.
Rejčel je već bila ovde, Luk je sedeo nedaleko pored nje sa kockom u ruci a mene je čekala kafa na stolu.
- Leo – ustala je i zagrlila me.
- Ćao Rejčel.
- Ćao Noa – zagrlila je i njega.
- Zdravo gospođo Haris.
- On govori – pogledala je u mene sa osmehom.
- Da – kažem jednostavno.
- Noa hoćeš li da se igraš malo?
- Ja se ne igram – kaže mi.
- Nešto što te interesuje ovde?
- Tata ovde nikad nije bilo ničeg interesantnog.
- Kako si onda . . . provodio vreme ovde?
- Računao sam – kaže mi.
- Šta onda želiš da radiš?
- Mogu da radim na projektu, u rancu mi je – pokazao mi je ranac na svojim leđima.
- U redu.
- Biću za su sesednim stolom – ostavio nas je same.
- On . . . to je Noa zar ne? – Rejčel je zabezeknuta.
- Imam mnogo toga da ti ispričam – kažem tiho.
. . .
- Wau . . . mislim . . . kako nam je to promaklo? – Rejčel gleda u Nou.
- Izgleda da deca sa autizmom i deca sa visokim IQ-om imaju dosta zajedničkih karakteristika, jedna od njih je slaba socijalizacija i povlačenje u sebe.
- I ta žena je tek tako znala da je Noa genije?
- Da, upoznali su se igrajući šah u biblioteci.
- A mi smo mislili da samo beznačajno pomera figure.
- Da.
- Kako ste se povezali? Sigurno je bilo teško.
- Iskreno jeste, ali srećom Noa se povezao sa Atea, njih dvoje imaju svoj svet i ona ga mnogo bolje razume nego ja. Kad je sa njom kao da je . . .
- Svoj na svome, razumem te. Genije! – stavila je ruku preko moje.
- Tako sam srećna zbog vas dvojice, zaista jesam. Ne poznajem oca koji se toliko trudio oko svog sina, obično su majke te koje su osuđene da provode vreme sa svojom decom koja im nikad neće reći koliko ih vole.
- Rejčel, hvala ti i ne poričem da se rodio od kad sam saznao ko je u stvari moj sin ali to ne znači da sam zaboravio sve ovo – okrenem se oko nas. Ne možeš zaboraviti neprospavane noći, razmišljanje o tome kako će tvoje dete sa posebnim potrebama živeti sutra kada tebe više ne bude, onog osećaja kad razgovaraš sa detetom a u stvari razgovaraš sam sa sobom, bes koji osećaš u sebi a nemaš ga na kome iskalili i onaj osećaj kad znaš da ne možeš ništa učiniti za svoje dete. To se nikad ne zaboravlja.
- I tu sam za tebe i dalje.
- Hvala ti Leo, to mi puno znači – nasmešila mi se.
Rejčel je zaista divna žena, posvetila je život sinu, njen bivši suprug joj pomaže finansijski ali on novcem zamenjuje osećaj krivice. Ne provodi puno vremena sa klincem zato sve plaća. Rejčel kaže da su bili nekad srećni ali kada su saznali da je Luka autističan i šta ih sve očekuje počeli su da pucaju, nisu bili tu jedno za drugo, imali su različite stavove o Lukinom životu i razveli su se. Njegov otac je smatrao da je detetu mesto u ustanovi koja će biti prilagođena detetu a Rejčel je smatrala da će se ona najbolje brinuti o njemu. I ja sam bio suočen sa ovom dilemom. Mišljenja sam da ništa ne može zameniti roditelja jer niko ne voli dete kao majka ili otac ali sa druge strane niko ne može bolje razumete dete sa autizmom od osobe koja je stručna za to. Ustanove za decu sa posebnim potrebama su opremljene za sve situacije ali ja sam nekako uvek smatrao da se roditelji teše stručnošću tih institucija i važećeg mišnjenja da su one najbolje rešenje za vaše dete jer ostavljaju svoje dete u ruke stranca, dete za koje se ne mogu sami brinuti.
Ne znam kakvu bih odluku doneo da je Noa bio drugačiji, ali on nije bio histeričan, nije ispuštao nikakve neartikulisane zvukove, nija imao napade samo je bio povučen, danas znam da on nikad nije ni bio bolestan ali tada sam bio očajan. Da, bio sam u dilemi jer nisam bio siguran da li sam ja najbolji izbor za moje dete ali uvek kad bih ga pogledao ta dilema bi nestalaja, jednostavno on je moj sin, nije imao nikog drugog osim mene i ukoliko bih ga i ja napustio ostao bi sam a ja nikad ne bih to učinio svom detetu, zato su institucije otpale jer na kraju krajeva niko ne želi više dobrog za mog sina od mene.
Razgovor i susret sa Rejčel podsetili su me na moje kanstantne brige, na život koji je nekad bio moj. Danas se zahvalim u sebi Atei jer da nije bilo te žene ja bih i danas sedeo u onog igraonici, lupao glavu i pitao se dokle više? I zašto ja?