Loren
"Može."-Emilio se složio.
"Kako je Ashley?"-Pitala sam dok smo hodali prema njegovoj kući. Ashley je njegova cura.
"Dobro je. Pita za tebe."-Rekao je. Nasmijala sam se.
"Ide veza?"-Pitala sam.
"Pa...."-Zastao je.
"Nemoj mi reći da si nešto sjebao."-Rekla sam iako sam znala da je nešto sjebo.
"Slučajno."-Odmah se krenuo opravdavati.
"Ajde,što se desilo, slušam."-Uzdahnula sam.
"Nisam joj dopustio da ide kod najboljeg prijatelja. Plakala je u sobi 2 sata."-Rekao je. Totalno sam znala kako se osjećala.
"Idiote."-Rekla sam i pogledala ga. "Jesi li joj se barem ispričao?"-Pitala sam.
"Jesam, ali tek sutradan."-Rekao je.
"Nemoj da se to ponovi i sve će biti okej."-Slegla sam ramenima.
"A ti? Što je s tobom? Nije prošlo ni tjedan dana da me nisi vidjela,a došla si u grad koji mrziš da me vidiš. Nešto tu nije uredu."-Rekao je otključavajući vrata svoje kuće.
" Došla sam se oprostiti."-Rekla sam i otišla u sobu od njega i Ashley. Kada sam došla bacila sam se na krevet.
"Oprostiti?"-Zabrinuto me pogledao.
"Da."-Potvrdila sam.
"K-kako? ? Zašto? Jesam li nešto napravio? A-ako jesam opr-"-Zaustavila sam ga.
"Nisi ti ništa. "-Rekla sam i dobila zbunjen pogled od njega.
I tako,objasnila sam mu sve.
"MOLIM?!?!"-Zavrištao je. "Imaš rupu u slijepom crijevu ?!?! I ne želiš se spasiti?!?!? Molim?!?!?! "-Vikao je na cijelu kući. Sreća da Ashley nije ovdje.
"Da,napokon ću umrijeti."-Sretno sam rekla.
"G-gdje ti je mobitel?"-Pitao je.
"Ovdje?"-Zbunjeno sam mu pokazala svoj mobitel. Oteo mi ga je iz ruku i brzo ukucao neki broj. Stisnuo mi je ruke da ne mogu do mobitela.
"Emilio? Dođi ovdje odmah!!"-Povikao je Renato u slušalicu i prekinuo poziv.
*****
Emilio je utrčao u kuću. Ja sam bila jebeno zaključana u sobi. Da! Zaključao me u sobu i zavezao mi ruke za stolicu i stavio mi povez preko usta.
Čula sam kako je Renato objašnjavao Emiliju moj plan. U kurac!
"MOLIM?!?!?! PA MORAM JE ODVESTI U BOLNICU?!?!?! GDJE JE?!?!?!"-Emilio je uspaničeno vikao.
Tada su se vrata otkučala. Napokon! Emilio i Renato su me odvezali i prisilno odveli u bolnicu. Doslovno prisilno.
Otimala sam se cijelo vrijeme,čak i na operacijskom stolu no nažalost sam zaspala jer su mi stavili ono na nos.
*****
Osjetila sam vrtoglavicu te sam otvorila oči. Crnjenje je polako prestajalo i sve sam više mogla vidjeti.
Oko mene je bilo sve bijelo. Krevet, ormar,prozor... Pogledala sam u svoju ruku i uočila ogromnu iglu u njoj. Fujj!
Onda mi se sjećanje počelo vraćati. Auto,operacijski stol.... Ne! Ne! Nemoj mi reći da ću preživjeti!! Ne!!!
Podigla sam lagano majicu koju sam imala na sebi i vidjela nekoliko šavova. Ljuto sam uzdahnula. I što sada? Ipak ću preživjeti? Ne! Ugh!
"Ma pustite me kod moje cura hoću biti ovdje kada se probudi!!!"-Vikanje Emilija odzvanjalo je kroz bolnicu.
"Mladiću ne možete još!"-Doktori su ga bezuspješno smirivali.
"Maknite se!"-Emilio se derao.
Odlučila sam ja to prekinuti. Digla sam se iz kreveta i nekako došepala do vrata. Jaka bol u trbuhu me presjecala ,no ignorirala sam.
****
Vote,com?