Sećaš li se druže... Ne. Moram prestati živeti u sećanju.
Druga godina srednje škole je pri kraju.
Ti i ja i dalje delimo poglede ali to je sve.
U hodnicima škole samo prodjemo jedno pored drugog, na ulici se javimo a tribine su ostale puste.
Ismevanje je još prisutno. Samo kada se setim da si mi se smejao zajedno sa ostatkom tvoje 'ekipe'.
Iskrno mi nedostaješ. Onaj dečak iz ulice.
Posebno onaj tvoj zagrljaj.
Znaš, jutros sam se probudila i nešto mi je kliknulo.
Moram pustiti prošlost da bude tamo gde pripada. Jednostavno, ljudi dolaze i odlaze iz života.
Moram pustiti. A da bih to uradili moram otići na mesto gde je sve počelo. Tribine.
A tamo sediš ti.
Kretenu, baš si našao vreme kada ćeš da dodjes. Nisi bio tu dve godine i sada si našao da sediš i uživaš.
Pogledao si me. I onda si raširio ruke.
A ja? Ja kao prava mala glupača, što i jesam, se ugnezdila u tvom zagrljaju.
Tišina. Tribine. Zagrljaj.
Zajebi sve. Tvoj zagrljaj mi je nedostajao, kretenu.
Možete pokušati zaboraviti ali nikada u potpunosti nećete uspeti. Jedno jutro će vam nešto kliknuti a već uveče će te razmišljati o prošlosti. Zajebano vam je to.
Moj savet? Sve će na kraju biti na svom mestu, čak i prošlost.
Kraj.
\\\\\\\\\\\\\\\\\\\\\\\\
Mišljenje???
Znam da ima dosta grešaka i obećavam da ću sesti i popraviti sve.
Ovo je zadnja kratka priča i vise ih najverovatnije neće biti.
Srećno u školi svima!!!!!!!!!!!