I nakon pola sata ja cekam da neki kreten dođe i makne svoj auto da ja mogu kuci. Poludjet ce moji. Ne mogu reci da ne plijenim poglede, mislim i ja bi nekoga pogledala da se ovako obukao. Ko da idem u izlazak, a ne da sam pred stadionom. A obukla sam se malo izazovinije jer moji to ne vole.
Tipkam po mobitelu i cujem da netko vice moje ime. Okrenem se i vidim da id Coric, Sosa i Benkovic prema meni.
Coric: Sta nisi jos otisla?
Ja: Kako?
Pokazem na parkirani auto zbog kojeg ne mogu van.
Sosa: I sta ces sada?
Ja: Nemam pojima. El vam mozda poznat auto?
Sosa: Nije
Benkovic: Nazovi vucnu sluzbu.
Ja: Pa da jos i njih cekam. E sada cete vi tu cekati sa mnom.
Coric: Moze. Proci ce ti brzo vrijeme uz nas.
Ja: Zabavni ste ?
Benkovic: Zabava nam je drugo ime.
Pocela sam se smijati.
Benko: Vidis da djeluje.
Ja: A ocito. I ocito mi mobitel zvoni. Oprostite.
Ja: Halo?
Ivan: Gdje si?
Ja: Sta te briga?
Ivan: Tvoji su me zvali. Dolazi kuci. Ne smucaj se okolo.
Ja: Koji je tebi ku**c? Od kada se ti mozes tako razgovarati sa mnom?
Ivan: Od kad si moja
Decki su me gledali. Bila sam jako uzrujana. Poklopila sam ovoj budali i vratila se deckima.
Sosa:Si dobro?
Ja: Jesam
Coric: Bas si odbrusila, tko god je to bio.
Benko: Decki, moramo se cuvati Isabelle.
Ja:Ma vi ste oke
I tako smo se smijali i zezali kad ono evo Ivana. Bas se je napeljao prema nama. Izlazi iz automobila tako ljut, jos ga nisam takvog vidjela. Cak sam ga se i bojala. Dolazi do mene.
Ivan: Ulazi u auto
Ja: Kako si me nasao?
Ivan: Ulazi.
Ja: Ne pada mi na pamet.
Ivan: Ne cu ti tri puta govoriti.
U tom trenutku me uhvatio za ruku toliko jako da sam viknula od boli. Decki su odmah uskocili braniti me.
Ja: Decki dobro je. Svejedno kasnim.
Benko: Ides sa tim kretenom
Ivan: Ma tko je tebe sta pitao seljacino??
Ja: Ivane odje*i
Benko: Pusti ju na miru. Budalo
Ivan: Ma kome ces se ti tako obracati kretenu jedan??
Poceli su se naguravati, a onda sam stala između njih. Usla sam u automobil sa Ivanom. Samo da ne izbije tucnjava.
Samo mi je to trebalo u zivotu. Ivan je lud. Upalio je auto i krenuo. Brzo vozi.
Ja: Daj polakse malo
Ivan:Sta radis sa njima??
Ja: Sta to tebe briga??
Ivan: Vise ih ne budes viđala
Ja: Hm ti ces mi zabraniti?
Ivan: Da
Ja: Ma ti si meni nitko i nista. Neces ti meni nista zabranjivati.
Ivan: Vidjet cemo. Dosta je bilo igre samnom. Neces se vise igrati i praviti mene budalom.
Ja: Ma prekini. Dosta je vise.
Zasutio je, ali imao je luđacki pogled. Dovezao me kuci. Joooj vec vidim, ovi moji roditelji zivcani. Nastrojeni su. Jos i njih slusati.
Mama: Gdje si bila?
Ivan: Bila je sa nogometasima
Tata: Molim??? Dobro koji ti je vrag??
Ja: Ma sto hocete od mene? Ja cu se druziti s kime cu ja htjeti.
Ivan: E neces.
Ja: Dosta mi je vas svih. Mrzim vas. Shvacate???
Otisla sam u sobi i plakala sam. Jedino sto me razveselilo bilo je to sto sam znala da sutra idem na posao i to u dinamo. Bit ce mi malo neugodno pred Sosom, Coricem i Benkovicem. Ali kako me je Benko branio. Ne mogu vjerovati. Bio je spreman potuci se.
Izlazim na balkon i vidim da se moji nesto dogovaraju sa Ivanom. Ma sto se toliko dogovaraju? Sto oni mute? Ma ne zanimaju me.
Plakajuci, razmisljajuci i mastajuci brzo je stigla vecer i ja sam zaspala. Samo da sutra sve dobro prođe.