"Florence, gde si?"
"Florence!" - Moja mama je vrištala kao luda dok nije vidjela kako mi glava izlazi iz vode. Pa, mira više nema.
"Umalo sam umrla od brige! Zašto si ostavila telefon na ležaljci dok plivaš? Zvala sam te sto puta!" - Toliko je vikala da se cela plaža okrenula u našem pravcu i moram priznati da mi je bilo toliko neugodno da sam samo poželela da zaronim i nestanem u talasima.
"Živa sam i žao mi je, samo sam htela reći zbogom ovom mestu." Rekla sam to nadajući se da će mi oprostiti.Stavila je ruke na bokove i uzdahnula. Znala sam da je već požalila što je vikala na mene, ali je bila iskreno zabrinuta. Želela je da odlazak u New Jersey bude dobra stvar za mene. Mogućnost da započnem novi život, bolji život, za mene i moju sestru zbog koje bih se preselila na Antartik. Zaista mi je bilo teško otići, a najteže mi je bilo ostaviti prijatelje sa kojima sam surfovala svaki dan, baš na ovoj plaži. Oni su znali razlog, pa me nisu terali da ostanem.
„Barrel Blazers" je naziv našeg tima koji svake godine učestvuje na takmičenju u surfovanju „Riptide Realm", u kojem smo već nekoliko godina pobednici. Diego je bio predstavnik grupe, jer je bio najbolji od svih nas. Ostatak tima, Charlotte, Liam, Isla i ja surfujemo zajedno otkako znamo za sebe, dok se Diego pridružio tek prošle godine kada je došao iz Španije da živi sa ocem nakon što su mu se roditelji razveli, a od tada smo nerazdvojni - kao nokat i prst.
Zagledala sam se u daljinu dok sam se prisećala uspomena koje ova plaža nosi.
„Hajde, pred nama je dug put", rekla je moja mama dok je ulazila u auto.
Brzo sam navukla majicu i šorc preko odeće dok sam pakovala naočare i peškir u pletenu torbu, osvrćući se i upijajući toplinu ovog mesta zadnji put.